„Пођи за мном“

Да ли сте приметили да када вас свет гуши, када једва имате довољно енергије да наставите да дишете, када је све изгубљено – то су тренуци када нам Христово присуство постаје опипљиво? Када смо гурнути уза зид и све је заиста изгубљено – само су то тренуци када се заиста отварамо Христу. Као да треба да стигнемо до тачке када смо мртви за свет (мртви за себе, за свој идентитет у свету) да бисмо пронашли духовне ресурсе да се коначно отворе; као да нам је потребан тај бол, тај очај да нам отвори срце и дозволи Христу да уђе. Свет ће увек одбацивати оно што не признаје као своје. Христос нас је на то упозорио и показао нам је – примером свог живота – да се човек постаје потпуно тек на Крсту. Болно је схватити да је свет који одбацује Христа свакодневна стварност нашег сопственог „себе-у-свету“ који одбацује наше „себе-у-Христу“. Свет је сакривен у нама, као и Христос који нам каже да нисмо од овога света. Ми постајемо сами тек када се на Крсту ослободимо свог овоземаљског ја. Проналазимо свој прави глас, налазимо глас своје истинске молитве, тек када изгубимо свој светски глас на Крсту. Какав болан парадокс, да налазимо Живот тек када изгубимо свој светски живот на Крсту. Пођите за мном, каже Христос. Ово је Његов позив на савршенство свима нама, али нико од нас – ја мање од било кога – не одговара на Његов позив. Сви чујемо Његове речи, али нико од нас не дозвољава да уђу у наше срце и тамо пусте корене. Дубоко у себи, мислим да се сви плашимо да, ако дозволимо да тај позив пусти корене у нашим срцима, плод тог семена може угрозити наш живот какав познајемо. Христове речи су опасне јер имају моћ да избришу привлачност нашег земаљског живота, имају моћ да преузму наш интелект, моћ да превазиђу ограничења наше културе, друштва, наслеђа и свих правила и прописа којима смо се окружили као тешким покривачем смрти. Споља гледамо са висине на ова правила и прописе, али потајно смо парализовани од страха при помисли да би се једног дана могли срушити и да можемо остати отворени пред овим опасним Христом који тако добро познаје наша срца. Бојимо се да ће их преузети и да ћемо изгубити контролу над њима. Бојимо се да ћемо га волети и да ће нас та Љубав променити до непрепознатљивости. Права опасност, ствар која нас испуњава страхом, јесте да наша срца једног дана не послушају ова самостворена правила и прописе, и да се могу отворити и заиста следити Христа. Па ипак, колико се наде крије у овом страху! Каква је радост разумети да је наш најдубљи страх да изгубимо свет у себи када коначно пронађемо Христа у себи. Једном када се овај вео тамо коначно пробије, када бол Крста пресече безбројне слојеве овоземаљских ствари којима смо се покрили, нећемо наћи ништа осим Светлости, ништа осим Љубови. Постоји огромна утеха, неисцрпна нада у овом сазнању, у овој Радосној вести: Бог није наш непријатељ, и смрт није Његова воља за нас. На крају свега, када Крст учини да будемо једно са Христом, наћи ћемо Живот. Дођи за мном је позив на такво савршенство које ниједан човек не може сам достићи. Али оно што је људима немогуће могуће је Богу. У Христу се нема чега бојати. Чега да се бојимо када нас је Бог заволео до своје смрти?

јеромонах Срафим

mullmonastery.com