Свештеник и савремени човек

Свет у време у коме живимо пружа јединствено сложену и колоритну слику.. Колосалне димензије научно-техничког продора, несагледиве перспективе општег развоја, оштра социјална преламања, читава инвазија новог и неслућеног на свим подручјима људског живота. Живи се брзо и динамично, лице света мења се у смеровима и пропорцијама које савременом човеку намеће нове проблеме и налажу нове оријентације. Модерна цивилизација засеца у све поре људског живота, ремети традиционалне структуре, не штеди ни човеков унутрашњи свет психе. Налазимо се пред дилемом: како ускладити бурни ритам промена са наслеђеним духовним вредностима и одржавати равнотежу између нових струјања и устаљених принципа. 

Научно-технички прогрес нашег доба сведочи о изузетном стваралачком полету човековог ума. Шире се видици и откривају неслућена пространства за даља освајања људског генија. Међутим на другом плану духовно-етичком, данашњи човек је сужен и скучен, технократски разломљен и духовно заробљен. Парадокс је очигледан: човек је покретач научног напретка и први фактор прогреса, али природне енергије којима је завладао почеле су њиме да владају и он, моћни стваралац, постао је духовни сужањ ствари и творевина. Није од њих начинио средства за духовно-моралне циљеве, зато је себе изложио ударима технократске стихије. Одричући се племените људске привилегије да се опредељује на духовне идеале, човек је остао у сенци материјалних тековина цивилизације. Уместо да му служе, он се предао њима на службу, постао њихов поклоник и обожавалац. Савремени човек је проналаске свога ума претворио у фетише свога срца. Он све више прониче у тајне природе а остаје сам себи непознат. Многоструко упознавајући свет око себе, њему остаје непозната суштина његовог бића и смисао његове животне судбине. Творевине технике и комфор цивилизације постали су опсесија данашњег човека. Психоза практичног материјализма- знамење је нашег времена. Што виши животни стандард - то је омиљена тема и карактеристична тежња на свим меридијанима света. Међутим, и ту је, најчешће, по среди прерушени људски егоизам. Улажу се напори за повећање личног животног стандарда у оквиру необавезног теоретског разматрања о благостању свих. Проблем сиромашних и богатих, развијених и неразвијених земаља, који тако болно тишти савремени свет, формално је економски а у суштини духовно-морални проблем. Економска неразвијеност сиромашних народа и њено решавање упућује на чињеницу неразвијене и закржљале савести савременог човека, онога који „има“ у односу према оном који „нема“. Не може бити праведних решења без праведних људи. Социјални препороди настају из препорођеног срца. Без вишег моралног стандарда човекове личности не може бити ни бољег животног (материјалног) стандарда за све људе. Јер: кад су једни људи без душе- други морају бити без хлеба! Ова истина се чита на страницама историје и свакодневних новина; чита се на лицима свих патника света.

Савремени човек, заокупљен интересима и амбицијама материјалног благостања, лишава себе онога што је „једино на потребу“ - сазнање о правој, боголикој природи свога бића и о духовном назначењу своје егзистенције.

Али човек не би био човек, не би био „образ и подобије“ Божије кад би то било његово дефинитивно, стање. Духовна природа његове душе даје знаке од себе кроз више или мање јасну слутњу и чежњу за нечим вишим и бољим, за непролазним духовним вредностима.

Данашњи човек психолошки веома личи на многобожачке Атињане из времена апостола Павла. Атињани су подигли олтаре многим боговима, па између осталих, и „богу непознатоме“, кога су, незнајући га ипак поштовали. Апостол им је на основу тога открио Бога јединог и истинитог. И савремени човек, у својој практично материјалистичкој заокупљености, подиже олтаре „боговима“ цивилизације; техници и моторизацији, конфору и забави, туризму и авантуризму.. Али и поред свега тога остаје узнемирен и збуњен, духовно празан и болно усамљен. На траговима изгубљених илузија назире се неумољиво питање о смислу и сврси животног постојања. Дух тражи духовно, срцу човековом потребан је Бог. Кроз своје чежње за миром и срећом које му овај свет не даје и кроз слутњу нечег неупоредиво вишег и бољег од материјалних вредности, савремени човек подиже, попут древних Атињана и олтар „Богу непознатоме“.

Поред све занесености овоземљаским стварима и грчевитог афинитета за свет материје и чула, човек ипак доживљава тренутке свог боголиког идентитета. У пространом царству људске душе има предела где светлост никад не залази. Јеванђеље сведочи да је Христос светлост која обасјава сваког човека који долази на свет. То значи да је човек потенцијално спреман и способан да разуме, заволи и прихвати спасоносну науку Сина Божјег. Готово сваки човек има и понеко интимно и тајанствено искуство сопствене душе када му је, ако ништа друго, синула искра Духа. Нису ни тако ретки догађаји у његовом животу који се косну најдубљих основа његовог бића и тада долази до „разговора са сопственим срцем“. Али бива често да „срце има своје разлоге које разуме не познаје“. Свештеник је ту и његово је да човековом разуму открије спасоносну логику и чудесну лепоту разлога његовог сопственог срца. Психолошки је потврђено да људи радије желе да се сами у нешто убеде него други да их убеђује. Свештеник у ствари и не убеђује и не намеће ништа своје него помаже човеку да сам себе боље разуме и одгонетне знакове властитог срца. Без тих знакова, без Божјег закона исписаног у срцима нису, како сведочи апостол Павле, ни незнабожци. Без њих није, свакако, ни савремени човек. Људи се, истина, мењају али те промене су социјалне и спољашње а не суштинске. Не тако давно писао је наш знаменити јелинист пок. професор М.Ђурић да је данашњи човеке у основи исти као онај пре пет хиљада година. У својој битности он остаје исти; „душа људска је хришћанска“ - како је тврдио древни црквени учитељ. „Учење Христово је интуитивно учење“ (митрополит Антоније Храповицки), а човек, мимо свих промена, не престајебити интуитивно биће и његове најдубље душевне потребе увек ће га упућивати на идеале чије је најсавршенији израз Јеванђеље Христово.

Све нас то наводи на закључак да човек данашњице, поред све материјалистичко- потрошачке опсесије, није сав у томе и није то његова последња реч. Његов дух, макар и несвесно, вапије за благотворним утицајем Духа Божјег. Његова душа је данас- као и увек- њива која чека да изађе Сејач и да сеје семе...

Не треба сматрати да је данашње време теже за Цркву него што су била раније. „Стара добра времена“ одиста никад нису ни постојала за оне који су искрено поповедали Јеванђеље и живели по њему. Црква не зна за повоље услове ни за социјалну, временску и географску „конјуктуру“. Такође ни за несавладиве тешкоће и баријере. Црква је увек имала истог противника; човекову греховну природу склону злу; и истог савезника: човекову боголику приорду устремљењу Богу. Рат прве против друге- у томе је историја човечанства; победа боголике над греховном - у томе је мисија Цркве.

У средиштву ових питања налази се савремени свештеник - његов духовни лик и пастирска делатност. Да би успео у остваривању варедно сложених и одговорних задатака које му налаже природа његвого позива, потребно је да буде, пре свега, човек вере, љубави и молитвености. Духован свештеник - успешан пастир. Друге алтернативе нема. Стога му је неопходан непрекидни подвиг самовастпитања и самоусавршавања, непрекидно бдење над чистотом свога срца. Ако се сам приближи Богу моћи ће и друге Њему приводити. Он треба да води путем који му је самом добро познат; да одушевљава за циљеве чију вредност и лепоту је сам доживео. Без његовог унутрашњег духовног успона нема ни стварног пастирског успеха. Према речи једног истакнутог богослова пастирска активност и њена постигнућа код једног свештеника са „математичком тачношћу“ показује обим и квалитет његовог сопствено духовног живота.

 Данашњи свештеник као некада апостол, треба да идентификује праве циљеве за којима трага немирно човеково срце и да му открије незаменљиву вредност и лепоту Јеванђеља Христовог које је једино у стању да га озари радошћу и смислом. „Бог непознати“, кога на различите начине слути саввремени овек исти је онај којег је Атињанима открио апостол Павле: „Бог који је створио свет и све што је на њему“ (Д.ап.17,24).

Када је реч о тајни успеха у деловању на људске душе, неоспорно је да личности крче пут идејама а не идеје личностима. Идеје постју драге и блиске преко привлачних и снажних личности. Оне саме по себи могу само да заинтересују, али кад су оличене у живој људској личности тада покрећу и препорађају. Немасугестивних идеја без сугествних носилаца идеја.

Како пастирство није само ствар личног духовно живота свештеника, њему су потребне и друге важне одлике. Треба да буде човек знања и културе, питоме разборитости и префињене умешности. Надасве човек енергије и упорности. Неопходно је да буде употпуности упознат са светом у коме живи, да прониче биће савременог човека, да изблиза сагледа његове врлине и мане, његове могућности и склоности. За успех његове мисије потребно је да буде у току свих савремених збивања, да прати социјална и психолошка струјања, да о

Данашњи човек није, како се често говори, негативно расположен према ауторитетима уопште него критички процењује ауторитете и роницљивији је и одлучнији него икад да дисквалификује незаслужене и вештачке ауторитете, да разазна све хипокризије, да пресуди свакој недораслости. Али зато спремније него икад да људима вере поклини своју веру и људима срца да своје срце.

У свакој активности човековој за потпуне успехе потребна је потпуно ангажована личности. Духовна и морална половичности једва да је икад стизала и до пола пута. Успевају само они који су се свим бићем предали изабраним циљевима и са њима поистоветили смисао свог живота. То првенствено важи за свештеника и његов позиб. Он треба увек да буде под императивом своје дужности и својих циљева који су многоброји и разноврсни као и сам живот људски. Он нема одређеног „радног времена“ - све време његовог дана и живота у ствари је радно.