Служење Литургије почиње у души свакога

Божанствена Литургија је чин који изражава Цркву, она је сама Црква. Црква значи скуп, друштво „истомишљеника“ окупљених, односно скуп људи исте вере, истог става и са истим очекивањем. Наравно, то је већ речено али је потребно поновити, да би се у нама утврдило исправно мишљење и истина о евхаристијском сабрању и о Цркви. И заправо, да разјаснимо у нашем размишљању да Божанствена Литургија није посебна ствар за сваког понаособ, већ заједница људи са Богом и међусобно.

Света Литургија се не одржава да би свако сам стајао у Цркви и појединачно се молио за свој случај. Ово је нешто сасвим друго и супротно ономе што Црква и Литургија желе да кажу. Црква је тело, тело Христово. У овом телу је Христос глава, а ми удови тела. Ни глава без тела ни тело без главе, ни цело тело један уд, нити сваки уд цело тело. Слика тела, како је описао велики Апостол, више од било чега другог нам помаже да разумемо тајну Цркве, која је у пракси и у свом живом изразу Божанствена Литургија.

Оно што Апостол пише, да сте „тело Христово“, разумемо и живимо у Божанској Литургији, у сабору Цркве, где смо сви заједница верника и свако од нас засебна особа. Не појединац, јер појединци не чине друштво, већ личност. Однос чланова у телу Цркве јесте међусобно учешће у животу једних других, живо јединство и стварно друштво, не групно и колективно, већ лично. Један није равнодушан према стању другог, али једнога боли или се радује због другог, а сви заједно се радују или страдају, свако на свој начин за своје тело.

У Божанственој Литургији се не молимо насамо, свако за себе ван тела Цркве, него свако уједињујући свој глас и своју молбу у један глас и у једно мољење унутар нашег светог сабрања. У оркестру сваки инструмент има свој глас и удео, али ниједан инструмент не свира сам за себе.

Последње речи Исуса Христа у последњем говору својим ученицима, после последње вечере су ове;

“У свету ћете имати невоље, али будите храбри; ја сам победио свет.” Туга, опасност, потреба су, да тако кажем, судбина човека на овом свету. Јер, Исус Христос није рекао да је победио невољу, него свет. Остају туга, опасност и потреба, то је противљење и искушење, са којима се непрестано боримо. Кроз свој живот верник се бори. Сва наша вредност и сва наша слава је у овој борби, да постанемо бољи.

Апостол Јаков пише - имајте, браћо моја, велику радост када паднете у разна искушења. А опет пише, као да то објашњава - Благо човеку који издржи искушење јер ће бити  удостојен да прими венац живота, који је Господ обећао онима који га љубе.

Тузи, опасности и потреби морамо додати и праведни гнев Божији. Али све оно што компликује и угрожава наше животе, није ништа друго до педагошко средство љубави Божије, која не допушта да се верни човек искушава преко своје издржљивости, већ му заједно са искушењем сваки пут даје издржљивост „своје силе под контролом“, да би могао да га поднесе.

Управо то је оно шта тражимо и за шта се молимо, не да нам тугу одузме, већ да нам да снаге да је поднесемо. Да нас не искушава више него што можемо да поднесемо и да не остави свој гнев на нама онолико колико заслужујемо. Сваког дана то изговарамо у својој молитви: „Не уведи нас у искушење, него избави нас од Злога“. Зао дух се увек противи борби човека за своје спасење .

Постоје две врсте искушења : једно искушење изазива задовољство, а друго искушење доноси бол. Прво је са вољом човека и рађа страсти; друго је без воље човека и искупљује и чисти.

Искушење је веома критична тачка у животу верника; верник треба да буде наоружан са пуно поверења у Бога да би издржао искушење. Када га снађе искушење, он  моли Бога да му помогне, чак и ако је Његов гнев, да га заустави.

Чувајте се „да се Господ не разгневи“. Зато се моли и моли... Не толико сам, колико „у сабрању народа“, на сабору Цркве, у Божанској Литургији. Јер, Бог боље чује када се сви заједно молимо у Цркви него када се свако изолује и моли само за себе.

Молитве Божанствене Литургије су заједничке; молимо се не само сви заједно, него и сви за све. Амин.

† Дионисије, епископ

vimaorthodoxias.gr