Самопрезир

Осећање презира је неспојиво са теоријом људских права. Презрен је онај за кога се верује да није довољно вредно људско биће. Зато је презир израз идеје рашчовечења, то јест дехуманизације другог човека. Како онај који презире сматра да други не испуњава ни минималне услове да би био човек, он му тиме што га намерно игнорише поручује да није довољно вредан да би био примећен. Игнорисати на латинском значи „не знати”, а сама реч презир има значење „превид”, јер корени зир, зор, зур указују на гледање. Уколико презрена особа одбије да прихвати улогу мање вредног људског бића, тада онај који презире може да почне да је симболично или насилно понижава – чини нижом од себе.

Док је презир релативно лако разумети када једна особа презире неку другу, теже је разумљиво када неко презире самога себе. Разлог за то је то што се код самопрезира особа појављује и као онај ко презире – субјект презира и као онај ко трпи исти тај презир – као објект презира. Зато је самопрезир најбоље схватити као да се ради о односу две „унутрашње особе” или два дела личности.

Самопрезир је могућ само када особа условљава своју личну вредност: или ћу испунити одређени услов, па ћу вредети, или га нећу испунити па ништа нећу вредети. Дати услов се може тицати спољашњег изгледа, одређене способности, материјалног стања, успешности... Све док особа испуњава дати услов, она сама себи даје право да се осећа вредном, а чим није у могућности да га испуни, почиње да презире себе и да се осећа недовољно вредним људским бићем.

Постоји веза настанка самопрезира и једног начина васпитања деце. Некада родитељи, у намери да из детета извуку „максимум” његових способности, мотивишу дете тако што га плаше да ће га одбацити као безвредно ако не испуни неки услов. Логика њихових порука је: или ћеш бити такав и такав, па ћу те волети, то јест нећу те одбацити, или нећеш бити такав, па ништа не вредиш. Када им дете поверује, оно прихвата и преузима тај исти став као властити став према самоме себи.

Нису родитељи увек одговорни за настанак нечијег самопрезира. Често и оно дете које је вољено од родитеља почиње да мисли да мора да испуни неки услов како би га вршњачка група или појединац прихватили и волели. Често тинејџери под утицајем слике лепоте из медија мисле да нису довољно лепи да би могли да буду вољени и да буду срећни. Зато млада особа почиње да презире себе и своје тело, или започиње неуротичну борбу како би се уклопила у диктирани естетски стандард.

Како избећи или превазићи самопрезир? Одговор је једноставан: безусловним прихватањем самога себе. Треба се подсетити како смо се некада осећали у својој кожи док нисмо открили да постоје разни „услови”.

Зоран Миливојевић