о. Вјачеслав Рубски : Обнова се одвија

У доба хришћанске империје развила се одређена шаблонска идеја тога какав треба да буде хришћанин. Житељиа градова и свим хришћанима као узор су служили отшелници и подвижници општежитељних манастира, са својим начином живота, принципима, типицима, духовним праксама… Архетипска слика бестрасног монаха толико је фасцинирала хришћанску уобразиљу да је прерасла у далеки идеал, у интројекцију тог идеала на себе. Хришћанство се подредило једном шаблону и ту шаблонизованост имамо до данас.

Ми живимо у расцепканом друштву. Данашњи монаси не прихватају древну праксу самоунижења. Ако савременог монаха изгрдите или га разобличите, видећете да у њему нема нимало смерности. Да, он на сва уста говори о смерности, о губљењу сопственог „ја“, али не тежи заиста ка томе. Исто важи и за обичне вернике. Ми, дакле, подсвесно избегавамо она стања у која нас уводи светоотачка аскетика.

Највећи проблем је у томе што ми желимо да се угледамо на свете оце, али више не можемо, јер они су промишљали унутар сасвим другачије парадигме и живели у сасвим другачијем свету. Због тога ми данас њихова осећања, емоције и мисли доживљавамо на сасвим другачији начин. Данашњи човек потпуно другачије доживљава свој осећај кривице, недостатак самопоуздања, сопствену безвољност и обесправљеност. Савремени тип подвижништва је све мање способан да се угледа на свете оце Добротољубља.

Наравно, ми некако носимо све те костиме, типике, чинове, трудимо се да барем на речима имитирамо светоотачку побожност, говоримо да тежимо смерности, самоунижењу, самопрекоревању и одрицању од свог „ја“. А, у ствари, у православљу се већ одавно развио и усталио сасвим другачији тип личности, који светоотачку смерност не доживљава као норму нити пост као покоравање свог организма.

Сваки хришћанин би се могао запитати: за ким ја идем? Може ли заиста монах отшелник или средњовековни светитељ за нас бити пример? И треба ли уопште за неким понављати? Ако будем понављао за неким, да ли ће тај живот заиста бити мој?

Нажалост, многи људи не налазе одговор на ова питања и зато на крају одбаце православље. Људи напуштају православље зато што им нико не говори ништа ново.

Због тога је православним хришћанима потребно преосмишљење главног питања: како верници треба да живе у 21. веку? Јер, док год имитирамо оно што је било у давнини, ми све више осећамо извештаченост, тежину и непотребност тог терета. У исто време, ми не пристајемо ни на савремену баналност, не прихватамо пароле које до нас допиру преко тиктока и телевизора, често веома примитивне. Нешто што је могло да прође деведесетих и почетком двехиљадитих данас више не може. Донедавно смо се борили против глобализације и бар-кодова, а данас то изгледа, напросто, смешно.