Најопаснији је формализам

- Оче Константине, понекад свештеници не дозвољавају да се човек причести зато што није постио три, већ два дана. Неки одбијају да причешћују на покладе или у току Светле седмице, ако за то време парохијани нису постили. С друге стране, постоји мишљење да пост пред причешће уопште није потребан, јер, по црквеном календару у току године је и онако око половина посних дана.

 - Нарушавање поста само по себи није толико тежак грех нити стање због којег човек мора да буде одлучен од причешћа Светим Христовим Тајнама. Црквена правила, између осталог и о посту, јесу дар Цркве њеним чедима, а не терет који треба да се са страхом  носи само да свештеник не би грдио. Ако човек из неког разлога, који не зависи од њега, није способан да користи дарове Цркве  - то је предмет за трпљење и смирење. Ако је човек из непромишљености, или пристрасности, или заборавности нарушио даровано му Црквено правило, то је повод за покајање, али не још и за забрану. Свима који нарушавају пост, као  и друга црквена правила, саветујем да се од причешћа не одлучују самовољно, већ да дођу на службу и да питају духовника, како би он донео одлуку. Одлуке могу да буду различите, али никада не смеју да буду формалне. Задатак свештеника није само да поштује правило, већ да његова одлука буде човеку на корист, или, у најмању руку, да не нашкоди. Догађа се да је човек био нешто расејан и да се уочи причешћа прејео (па макар то била и посна храна), тако да и сам осећа потребу да је неопходно да одложи причешће. Па нека, нека одложи, а онда ће да  отпости и да се причести. Догађа се да неко заборави па у супу стави павлаку... Не сматрам да је у таквим случајевима умесна строгост.

 Што се тиче поста пре причешћа, сматрам да га уопште не треба укидати, али строгост и дужина поста морају да се прилагоде ситуацији: разним људима у различитим ситуацијама морају да се дају различити савети. Једно је када се човек из неког разлога причешћује једанпут годишње, а сасвим друго – када се причешћује сваког црквеног празника и сваке недеље, јер, и здравље, и начин живота имају значаја. За некога је неједење меса и млечних производа – прави подвиг,  а за некога је сунцокретово уље са  кромпиром  -  већ чревоугађање.  

 Најлошије решење питања поста јесте - формализам. Једни траже строго поштовање онога што су читали у типику, други траже ублажавање тако строгих правила. Међутим, нека  правила остану норме, оријентири, а како и у којој мери их треба примењивати, нека свештеник, молећи се за човека, покренут љубављу према њему и жељом да му помогне на путу спасења, одлучује у односу на сваки конкретан случај. 

Што се тиче причешћивања у Светлој седмици и на црквене празника после Божића, разуме се, ако се у цркви служи Литургија, причешћивати се може. А како с постом? Онима, који ме питају, саветујем да тих дана једу сву храну, али да се не преједају. Али, ја никоме ништа не желим да намећем; у овој области сматрам да је најлошије – да се свађамо чак и због једног слова... Ако неко за Васкрс жели да једе биљну храну, то ништа није страшо, само нека се не горди и не осуђује онога ко једе другачију храну. Али и они који не посте строго, да оне који посте  не сматрају заосталим или мање духовно јаким. 

Дозволићу себи да напишем један повећи цитат од  Апостола Павла: «...Јер један вјерује да смије свашта јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не укорава онога који не једе; а који не једе нека не осуђује онога који једе; јер га Бог прими. Ко си ти који судиш туђему слузи? Он пред својим Господом стоји или пада. Али ће устати, јер је Бог кадар подигнути га. Тако један разликује дан од дана, а други о сваком дану суди једнако: свако да поступа по уверењу свога ума. Ко разликује дане, Господу разликује; а ко не разликује дане, Господу не разликује. Који једе, за Господа једе, јер хвали Бога, а који не једе, за Господа не једе, и благодари Богу... А ти, што осуђујеш брата свога? Или ти што укораваш брата свога? Сви ћемо изаћи на суд пред Христа... Зато да више  не осуђујемо једни друге, већ боље је да судимо о томе, да не постављам брату спотицања или саблазни. Знам и уверен сам у Господу Исусу да у самом себи нема ничега нечистог, само оном ко сматра да је нешто нечисто, њему је нечисто. А ако се због хране жалости брат твој, ти већ не поступаш по љубави. Не губи својом храном онога, за кога је Христос умро... Јер Царство Божије нису јело и пиће, већ правда и мир и радост у Духу Светом (Рим. 14: 2-6, 10, 13-15, 17). Разлог за забрану причешћа на дужи или краћи период може да буде или само тежак грех (блуд, убиство, крађа, врачање, одрицање Христа, јавна јерес и слично), или,  на пример одбијање да се помириш са човеком који те увредио, а покајао се, што представља морално стање, а што је потпуно неспојиво са причешћем. 

 протојереј Константин Островски