Протојереј А. Шмеман: О испразности и чамотињи

Током целог Великог поста, то јест више од четрдесет дана који претходе Васкрсу, у Цркви се свакодневно, више пута на дан, понавља једна иста кратка молитва: Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слуги твоме. Да, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога“.

Савремени човек ће је прелетети погледом и највероватније помислити: „Молитва као и свака друга! Исте оне помало нејасне, архаичне речи, иста схватања… Све у свему, најобичније поповске приче“. Чак и ако није противник религије, он ће свеједно заборавити на ову молитву, заобићи је и поново уронити у свој живот, пун неких других брига и интересовања, у стварни живот, за који су све те „поповске приче“ само губљење времена. Али, претпоставимо да смо га убедили да потроши неколико минута свог драгоценог, тако заузетог времена, да ову молитву не само прелети очима, него и да размисли о њеном смислу. Јер ипак није случајност што баш ове три кратке и једноставне фразе Црква столећима понавља седам недеља годишње, више пута на дан. Очигледно је да мора бити неког разлога. Стога предлажем да размислимо о њима заједно, удруженим снагама, а онда нека свако одлучи има ли за њега ова молитва смисао, да ли му је потребна или није.

Пре свега, запазимо да се први низ састоји искључиво од одричних прозби: „Не дај ми…“, што такође значи: „Избави ме од…“ Ове прозбе се односе на четири негативна стања: испразност, чамотињу, властољубље и празнословље. Ако размислимо о сваком од ових стања, можда ћемо схватити због чега им хришћанска свест и хришћанско искуство одувек придају толику важност.

На првом месту је испразност или, у буквалном значењу, празнина. Ми често кажемо: „Празан је то човек, како је само његов живот празан!“ Али шта то значи у суштини, у дубини – празан човек, празан живот? Довољно је да се на тренутак замислимо да бисмо осетили страх: живот, а празан – тај кратки, невероватни дар, та могућност не само да дишемо, да постојимо, него управо да живот испуњавамо знањем, смислом, лепотом, љубављу. Сви се наизглед, са овим слажу. Али због чега онда живот остаје празан, због чега тако често свако од нас осећа ту празнину, за коју је Пушкин рекао: „О животе узалудни, што си случано ми дан?“ (Дар напрасниј, дар случајниј, 1828.)

Загледајмо се још дубље и пронаћи ћемо одговор. Пронаћи ћемо у себи неку чудну, готово несавладиву силу, која нас увек вуче надоле, у празнину, у небиће, у инертност. Ту негативну силу проналазимо чак и у нашем телу: лакше нам је да седимо, него да стојимо, лакше нам је да лежимо, него да седимо. Ма шта материјалистичка идеологија доказивала, свакодневно искуство свих људи сведочи да је увек тешко живети узвишено и чисто, водити осмишљен и испуњен живот, да се у сваком од нас непрестано боре две силе, два усмерења – једно нас зове горе, ка пуноћи живота, друго вуче доле и буквално опустошује. А нису ли управо празнина и пустош у нама оно што отвара простор злу? Нико, сем малобројих изузетака не воли зло, нико се за њега не опредељује свесно, али оно испуњава празнину коју у нама ствара та чудна и страшна духовна инертност и лењост.

У изузетној приповеци француског писца Албера Камија Пад, честити и у сваком погледу поштени господин корача ноћним Паризом. Прелазећи мостом Сену, чује како неко тоне и зове упомоћ, међутим, он се колеба, и на крају не помаже утопљенику. У одлучујућем тренутку живота, онда када је на испиту човекова човечност, он у себи не налази моралне снаге да поступи онако како би очигледно требало. Године и године споља пристојног живота, формално испуњавање свих обавеза – све је то заклањало празнину која се постепено ширила у његовој души. И када је настао тренутак више правде, када је човек стављен лицем у лице са избором или-или, у њему је превагнула пустош.

Ствар је управо у томе што се на човека до краја може применити чувена формула да природа не трпи празнину. Ако се човек непрестано не испуњава садржајем који је у складу са узвишеним људским призвањем, онда почиње да се испуњава споља и то без његовог избора и контроле, оним што том призвању не одговара. Човек постаје роб. Сада је, можда, јасније због чега великопосна молитва на прво место ставља управо испразност, пустош. На основу две хиљаде година искуства и познавања људске душе, Црква је свесна застрашујуће, иако пасивне силе те празнине, свесна је какве дивље и отровне травке у њој расту, као и да је њена прва и ништа мање страшна последица – чамотиња.

А шта је чамотиња? Само лоше расположење? Ех, кад би било тако! Истина је да је чамотиња рак-рана нашој души и нашој савести, јер она је неспособност да у себи и око себе видимо било шта добро, она је постепено тровање наше свсти и психе отровом страшне лажи о свету, животу и нама самима. то више није само празнина у души, пасивност, лењост. То је испуњеност душе мраком, у ком се више не може угледати и разазнати ништа. Све постаје сиво, тмурно, и нема више чак ни оне жеље коју је Бог усадио у нашу душу, за коју је Љермонтов казао: „Тад чудесном жељом би прожета сва.“ (Ангел, 1831)

Испразност, чамотиња… Не, не полази свакодневна молитва Великог поста тек тако од њих, од молбе да се избавимо и ослободимо управо од њих. Јер и хришћанство је пре свега позив да човек у себи спозна ту „чудесну жељу“, то своје узвишено призвање, а то је немогуће док у души владају ове две страшне силе – испразност и чамотиња. „Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми“. Не нису то „прастаре поповске приче“, заостаци неповратно минуле прошлости или „психолошки ћорсокаци“. То је вечита истина о човеку, то је један изузетно проницљив увид у људску душу.