Усамљеност је пакао

Из казивања св. Макарија египатског, види се да се пакао манифестује као вечна усамљеност. Односно, неспособност да се упозна са другим, да се комуницира са особом и њеним присуством. Свако у овом животу, ко је искусио макар мало усамљеност, зна да она има укус пакла. Усамљени људи, како због тврдоглавости и равнодушности својих ближњих, тако и због сопственог себичног животног става који је отуђивао добронамерне који су хтели да им приђу, признају да је одсуство другог у њиховим животима био најстрашнији пакао.

Човек не може бити потпун изван друштва и контакта са другим. То је зато што је створен „по лику Божијем“. То јест, у себи носи пут Свете Тројице у чијем друштву ниједна особа не може постојати без присуства „другог“. Јер, однос је тај који обликује лица. Односно, Отац је отац у односу на Сина, као и Духа Светога. То за све нас људе значи да не можемо бити ван односа. Ми смо друштвена бића са великом потребом за присуством другог. У самоћи се разбољевамо и умиремо.

Али усамљеност се не односи само на физичко одсуство другог. Најстрашнија је усамљеност кад сте у друштву многих. Око нас може бити на десетине људи, а ми се ипак осећамо дубоко усамљени. Јер, присуство многих не подазумева аутоматски и контакт, додир, разумевање и заједницу.

У Светој Тројици, чија смо слика, јединство се одржава у слободи и љубави. То за нас људе значи да усамљеност не нестаје тамо где има много људи, већ тамо где постоје љубав, слобода, однос и заједница уз апсолутно поштовање различитости. Јер, ово је модел живота Св. Тројства, друштво које не руши јединственост личности.

Навешћу једноставан пример из црквеног живота. У храму у коме се служи Литургија може бити стотину људи. Али то не значи да они, аутоматски или магијски, схватају суштину Цркве. Јер да би се то догодило, између њих мора постојати заједница љубави и слободе. Света Литургија је врло јасна и ствара јединство међу верницима, али је и изискује. Људи који су равнодушни и не учествују на неки начин у животу других, не могу бити тело Христово и црквена заједница. Напротив, да бисмо учествовали у Евхаристији, мора нам претходити расположење, намера, учествовање у животу другог, како би Дух Свети, који долази у Свету Тајну, учинио да је заједница између нас могућа и жива.

Не заборавимо да је Божанствена Литургија предукус будућег живота, Царства Божијег, где ћемо сви ми бити с љубављу сједињени са Христом као нашим средиштем. У Божанској Литургији која је идентитет Цркве, нема места за било какву подељеност и усамљеност. Осим тога, не пропустимо нешто веома важно - присуство Духа Светога, који конституише институцију, тело Цркве, где се он пројављује, ствара заједницу разбијањем индивидуализма, доноси слободу и уједињује многе и подељене у једно, у телу Христовом.

Дакле, било који облик поделе и одвојивости унутар цркве, не може бити плод Светог Духа. Једноставно речено, то није Црква.

У закључку, казивање из живота Светог Макарија открива да пакао и рај не представљају место, већ начин постојања. Пакао је одсуство другог из мог живота. Моја неспособност да се ослободим страха који ми други изазива.

 Митрополит пергамонски Јован каже: „Суштина греха је страх од другог, што је део одбацивања Бога. Афирмација нашег „ја“ се врши кроз одбацивање, а не прихватање другог, што је Адам својом вољом изабрао да уради. Није баш нормално и неизбежно да други постане непријатељ и претња. Помирење са Богом је неопходан услов за помирење са било ким другим. Страх, који је патолошки својствен нашем постојању, резултира не само страхом од другог, већ и од сваке различитости“.

Дакле, рај је способност да волим, да заједничарим, да делим свој живот, своје радости и туге, своје патње и искушења, своје благослове или дарове, са својим ближњима и Богом. Када волим, водим присне духовне разговоре и уједињујем, онда кушам рај. Наравно, то у садашњој фази живота није ни једноставно ни лако. Треба нам вежбање и подизање крста као борба са злом које вреба у нама и у животу уопште. Вежбање учешћем у Евхаристији, у телу Цркве, образује живот који претходи слави и погледу на Царство Божије. Царство још није ту, зато не престајемо ни на тренутак да га тражимо и да га чекамо. Међутим, ми кушамо његове преливе, мале, али трансформативне бљескове за наше постојање. Видимо, доживљавамо и кушамо оно што је овде и у исто време долази. То је  древни начин живота хришћана - дубока жеђ за Доласком.

 о. Хараламбос Пападопулос

antifono.gr