Наша чула су потпуно несавршена...
Наше тумачење реалности је увек високо субјективно...
Свако наше мишљење...став...или асоцијација су екстремно индивидуални...и много више упливисани нашим емоцијама...него неким рационалним арбитражама...
Никако вам то не могу боље објаснити но преко једне симпатичне анегдоте која ми се десила пре неку недељу на сеанси...када је мој пацијент споменуо да га песма "Све још мирише на њу" од Парног ваљка некако увек растужи и убаци у неку сетну меланхолију...јер га сећа на једну његову давну љубав...и лепе тренутке са њом...
Онда смо после разговарали о томе...то лепо обрадили...и упаковали да почне да му користи...
Али ме је све време дојмила мисао да мене та песма некако увек насмеши...убаци ме у радост...и огромну љубав према једном од мојих најбољих и највреднијих пријатеља...знате оних Духовитих Добричина и Људи Џинова без којих живот заиста не би имао никакав смисао...
Наиме...
Анегдота се наиме дешава тамо негде на средини наших студија у једној од оних тада сасвим обичних ноћи које тек када остарите схватите колико су драгоцене...
Седели смо код друга у стану...његова бака са којом је живео је отишла у неку бању...па смо могли ту да се опустимо...и да направимо класичну сиротињску а сасвим савршену студентску седељку...
Мало смо пили...мало слушали музику...пуно се смејали...и генерално јако уживали...
Негде пред зору...
Свако је позаспао где се нашао...
И ноћ се полако привела крају...
Онда смо се ујутру полако сви пробудили...и схватили да поменутог Добричине једноставно нема нигде...мало се забринули...да би ме врло брзо домаћин журке позвао и рекао - "Дођи мајке ти да видиш ово"...
И имао сам шта да видим...
Добричина се лепо пружио у бакином кревету... покрио се свим оним огромним јорганима...и сном праведника хркао на сав глас...
И ви се сад вероватно питате какве везе ова прича има са Парним ваљком...
Не би имала никакву да Добричина није одмах чим смо га пробудили растегао тај блажени осмех и запевушио "Све још мирише на њу...и ноћ и дан...и јутро што ће доћи"...
И ето...
Никад више нисам чуо ту песму а да се нисам од срца насмешио...
И да нисам помислио колико смо сви ми привилеговани који га имамо у животу...
Јер...
Верујте да би од оваквих Бисера могао роман да се напише...колико их је за ових двадесет година колико се дружимо само било...
Сетите се овога кад вам следећи пут буду нејасне туђе реакције...
Ко зна на шта их то асоцира...
Нажалост...животи су тешки...и људи обично имају ружна и тужна сећања...зато су им реакције често и непријатне и по њих...и по нас...
Али то је дуга прича...
Чојство је бранити другога од себе...ма колико смо рањени...
Али не може то свако...
Понекад је највећи животни успех не постати зао...ма шта да нас је снашло...
А то могу само Највећи...
Зато су Добричине и важне...
Да би нам бојиле живот...
Да би нас пунили радошћу...
Да би нам били повод за вечити осмех...
Да би од сасвим обичних тренутака и околности правили Чаролије...
Ништа на овом свету није драгоценије од њих...
Зато је толико и важно да их сачувамо...
И да нађемо начин да им некако ставимо до знања колико су само непроцењиви...
facebook.com/drvladimirdjuric