Николај Берђајев о хришћанству и хришћанима
Људска природа, варварска и паганска, огреховљена и озлобљена увек остаје дивља лоза која треба да се накалеми на питому лозу Христову. Хришћанство се, према речима Берђајева, супротставља људској природи, али има потребу да је просветли и преобрази, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Наш народ има пословицу која тачно уочава збуњујућу различитост људи, када каже: Колико људи толико ћуди! Прихватајући хришћанство, сваки човек прелама на свој начин, кроз своју огреховљену природу и своју ограничену спознају божанску Истину хришћанства. Уколико он не ради на себи, и то у току читавог свог живота, чистећи и оплемењујући своју природу, приближавајући је тако божанском праузору, хришћанска Истина биће замагљена, испрљана и на све могуће начине извитоперена нечистом људском природом. Оптуживати при томе хришћанску Истину за неистинитост, а не човека хришћанина, чисто је лицемерје. (...)
Није прави хришћанин онај који дели човека на дух и материју, па, или се на сањалачки начин сав предаје духу, презирући и мучећи материју тела, или се превише бави том материјом и тим телом занемарујући Царство небеско које кад стекнемо, по речима Христовим, све остало нам се „додаје". У првом случају, с продорним психолошким реализмом, упозорава Берђајев, може да се догоди да човек љуби Бога, али се према ближњем не односи с љубављу, но са окрутношћу и равнодушношћу, док је у другом случају спреман да љуби ближњег и да му служи, али се отуђује од Бога. Чак је у непријатељству са Њиме.
Одговор на прво питање дат је у Првој Јовановој посланици речима: „Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзим брата свога, лажа је; јер који не љуби брата својега кога види, како може љубити Бога кога не види". Друго искушење разобличава се само собом. Сваки хуманизам који почне од љубави према људима и жеље да им се конкретно помогне, а одриче Бога – обавезно завршава мржњом према људима који постају само безлични материјал за остваривање једне апстрактне идеје. Сваки диктатор у свету, а посебно они диктатори у 20. веку које смо имали прилике да осетимо на сопственој кожи, потцењивали су, све до презирања, тзв. људски материјал, у име своје заљубљености у идеју.
Владета Јеротић
facebook.com
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
