Како рећи истину а не увредити?

Важно је да човек осети да је у праву. Тада је убедљив, занимљив и искрен. Истовремено, одсуство таквог осећаја често је узрок неизвесности.

Међутим, постоји и друга страна. И она се одликује приличном количином ружноће. Свест о сопственој исправности, у човека улива, поред самопоуздања, осећај супериорности и надмености. Онај ко је у праву често себи дозвољава грубост, суров је, циничан и немилосрдан. Погледајмо мало боље наше грехе, непристојна и лоша дела. Због којих вас највише мучи савест? Који се завршио најдраматичнијим сукобима? Шта је изазвало дубоко негодовање, свађу, па чак и непријатељство? Одговор је - оно што смо радили када смо били потпуно сигурни да смо у праву. Осећај исправности развезује руке, оправдава грех. Стога се према њему мора поступати са истим опрезом као и према сваком другом осећању, схватајући да ни најбоље у нама није страно изопачености. И овај опрез не треба да почне у току спора или сукоба. Прекасно је да га се сетимо у жару свађе или расправе.

Да нам осећај да смо у праву не  би покварио живот, ни нама ни нашим ближњима, требало би бар да научимо да говоримо истину без наношења повреде ближњима и себи.

Почнимо са чињеницом да није свака истина заправо истинита. Истина у свом најчистијем облику је увек иста – то је истина Божија. На свету нема мање људских истина него што има људи. Очигледно, свако верује у своју истину и у том погледу је потпуно искрен према себи. Међутим, подједнако је очигледно да једна лична истина остаје истинита само за оне који у њу верују. Шта ме брига за туђу истину кад имам своју?

Отуда и правило: запамтите да је оно што сматрам истинитим - моја, да тако кажем, лична истина. Можда је то заиста истина, барем у мојим очима. Али без обзира на то, моја лична истина по правилу није потребна и није интересантна мом ближњем. Па зашто је рећи? Ако некога занима наша истина, није грех причати о томе, али ако нико не пита, онда је сасвим непотребно изнети је.

Међутим, често се једноставна људска истина покаже објективном. Да ли то значи да се мора изговорити? Па, можда је то оно што вам је потребно. Али пре тога, биће корисно да проверите своју истинољубивост. Дакле, ко хоће да каже истину другоме, мора и сам да буде истинољубив. Да бисмо то схватили, запитајмо се да ли нам се свиђа да критикујемо људе поред којих се искрено осећамо добро? Или оне које волимо? На пример, изузетно ми је тешко да замислим нормалног мужа који критикује своју вољену жену. Или, није ми лако да замислим критику међу пријатељима. Хоће ли се нормални родитељи критички односити према свом детету? Наравно, нико није без порока. Али недостаци супружника у нормалним породицама су прекривени љубављу, лоша дела деце се исправљају образовањем, а за пријатељство је сасвим нормално прихватити човека онаквог какав јесте. Критика је увек помешана са страшћу. Стога би исправније било жељу за критиком назвати жељом да се говоре непријатне ствари, јер истина може бити злонамерна, а правда немилосрдна. На крају крајева, за злу, окрутну особу много је згодније да се послужи истином, јер она његовој критици даје призвук објективности и оправдава га у сопственим очима. Да ли неко још увек види себе као да има морално право да некоме каже непријатну истину?

И шта сад, питате се? Да не говорите истину? Да лажете? Будете лицемер? Не ни у ком случају. Хришћанин мора бити искрен и поштен са самим собом и у односу на себе. А у животу је потребно научити пре свега говорити истину када она може да спречи клевету, када може да заштити слабе и немоћне, да спречи подлост, спречи да се догоди неправда. Генерално увек, када је крајњи резултат истине праведност, а не самозадовољни осећај сопствене исправности.

Протојереј Владимир Пучков

 pravlife.org