Да смо макар мало окусили благодат Божију…

Да смо макар мало окусили благодат Божију, знали бисмо да је оно што је удаљује - срамота, братство, мржња и зло.

Да смо макар мало окусили благодат Божију, и осетили њену сласт, потрудили бисмо се да је не изгубимо у животу. Трудили бисмо се да останемо будни у молитви, да контролишемо своје мисли, да се љубав не замрзне у нама и да се слатка светлост Његовог Присуства не повуче.

Када бисмо живели по Христу, када бисмо истински жудели за сједињењем са Њим, знали бисмо да нас ништа не удаљава од Њега као прекор, злоба, љубомора и завист. Свети Пајсије је говорио: „Када у теби постоји непријатељство, то је као да душу стављаш у изолацију и ни кап благодати не дође до ње“.

Светитељи које толико волимо и често их призивамо, свети оци који су нам открили своју црквену мудрост, дрхтали су на прекор, суровост и непријатељство, а посебно на охолост врлине. Грешник се може спасити, али охолом је тешко да верује, јер он живи у илузији свог савршенства. Он седи на амвону својих лажних врлина, одакле свакога осуђује, кори, исправља и опомиње. Јер, он је „у праву” и изнад свега „зна”.

Али дозволићете ми да не учествујем у негодовању, укору, хули или религиозном каменовању „великог“ грешника. Радије бих реаговао као авва Мојсије који, када је у скиту један брат тешко згрешио и сазван је скуп да га осуде, он није хтео да иде. После многих молби отишао је и са собом је понео и бокал текуће воде. Када су га остали монаси питали - „Шта ово значи, оче?“, старац им је одговорио - „Греси моји изливају се иза мене, и не могу да их видим а ипак сам дошао да судим о туђим грешкама“. Кад су ово чули остали оци, прекинули су састанак за казну.

Повући ћу се из руље која је јуче аплаудирала а данас тражи распеће, и корачаћу поред авве Висариона који је пошао за осуђеним грешником из скита пустињака. „Куда идеш, авва?“, питали су га. „Излазим с њим, одлазим и ја, јер сам и ја грешник. Данас је он, сутра ја“.

Мораћу нешто да признам. Уморан сам од свих оних који иду у цркву, а живе у лажи и лицемерју, злоћи и мржњи, беди и нечовечности, од свих који ти се смеше а желели би да те уједу, који у ћошку чекају твоју прву грешку да те линчују.

Сањам о цркви у којој можемо једни другима да кажемо своје грехе, грешке и страсти и да се лечимо, а не да се убијамо.

Тако ћу ићи са аввом Мојсијем, аввом Висарионом, старцем Сампсоном, јер крај њих дишем, удишем слободу, радост, љубав и светлост. И запамтите паклени пламен неће запалити Бог, већ људи „религије“.

о. Пападопулос

istologio.org