Онима који се боре са анксиозношћу, фобијама, паником, тугом ...

Од малена се борим са анксиозношћу, нападима панике и фобијама. Да, сва ова искуства су ужасна. Говорим о граничном душевном болу и ситуацијама које  често воде у пакао очаја. Али, с друге стране, не могу да сакријем да су ова тешка искуства била и моји највећи учитељи.

Ако сам нешто научио, дугујем њима, чак и ако су ме повредили. Не знам да ли бих иначе могао да уживам и да се радујем једноставном и ономе што ми није неопходно. Оном малом што постаје велико, свакодневица која у себи крије читаво славље универзума.

Како бих без овог бола могао да видим Присуство Божије свуда, у свему, у свакоме. Усред бола, у неком тренутку, можда на ивици литице, рука се испружи и повуче те, светлост те преобрази, загрљај те одмори први пут у животу. Без обзира уз колико загрљаја сте заспали, ниједан није као овај. Топлина, тишина, мир и спокој. Осећај апсолутног, чак и на тренутак.

Ако сте макар на тренутак искусили праву везу, праву љубав, нашу праву природу тамо дубоко у башти срца, на дну нашег мора, не можете више поднети никакву површност. Свакоме, ко је макар на тренутак дотакао рај, све остало изгледа као пакао. Чак и ако Бог уђе у вас само на тренутак, никада нећете престати да чујете Његове кораке. Увек ћете трчати за Њим вичући све гласније „Господе не одлази, задржи ме јер ме губиш...”.

Али, не знам како и зашто ове кораке чујеш само у паклу, кад јецаш и тражиш рај. Не питај мене, не знам да ти објасним. Једноставно, не знам. Претпостављам  да сам много читао, али нисам стекао утисак да сам добио адекватну количину одговора. Оно што добро знам је да сам у свом последњем даху, у последњем крику који ми је пресушио душу, зачуо глас „ЖИВИ...“. Тада устајеш и живиш.

Живите, не зато што сте добили неки одговор који задовољава ваш ум, већ зато што је дошло осећање које је испунило вашу празнину.

Присуство је одговор, а не још једно тумачење.

Срце се пуни одговорима када је ум празан од питања.

Не могу да ти одговорим, али те волим.

Не могу да објасним, осим да те пољубим.

Не могу да те дефинишем, објасним, али могу да ти верујем.

Речи нису довољне када недостаје онај кога волиш.

Јер није у питању бол, већ одсуство другог.

Зато свима вама и нама који се боримо са анксиозношћу, фобијама, паником, тугом и општим неурозама поручујем - само без очајавања. Немојте очајавати.  Колико год да је касно, увек сване. Оно шта је потребно је:

-Прихватање

-Љубав према себи

-Дељење - комуникација

-Стварање - изражавање - повезивање

-Психотерапија

-Лекови ако лекар одлучи

-Емпиријско прихватање да Бог делује кроз наше ране.

-Да упркос патњи можемо да се издигнемо изнад својих рана и да будемо захвални.

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com/p.libyos