Неколико небеских мисли о вечним истинама

Неколико небеских мисли о вечним истинама

Свети Григорије живео и делао у четрнаестом столећу, a сав истога духа, истога живота, исте мудрости и богомудрости са светим Оцима што живеше пре њега. У своме расуђивању о вечним истинама еванђелским он је увек “са свима светима” (Еф. 3, 18): увек једнога духа с њима – Христовог духа, једнога ума с њима – Христовог ума(1 Кор. 2, 16), једнога живота с њима – Христовог живота. Сав са њима, он нам богонадахнуто преноси, и апостолски благовести, и светоотачки тумачи, и исповеднички одстојава, и мученички посведочава свете истине нашег спасења и обожења, нашег освећења и прослављења. Свете истине он проповеда и исповеда, објашњава и брани својим светим умом, светим језиком, светим животом, светим страдањем, светим речима. Када мисли – он Духом Светим мисли; када осећа, када говори, када твори – он све то Духом Светим чини. Зато је он са свима светим Апостолима и светим Оцима и светим Мученицима и светим Исповедницима наш бесмртни и непогрешиви вођа, наш вечни и неустрашиви војсковођа кроз све буре и олује земаљског живота нашег, кроз све пустиње и прашуме земаљских заблуда наших, тако за све православне од сада па до Страшнога суда.

Истина о човеку је главна мука којом се свети Григорије мучи. Он вели: Адам је створен од Бога безгрешним и младим; Адам се добровољно потчинио ђаволу, окренуо телесним насладама, потпао под духовну прљавштину и упао у противприродност. До нарушења заповести Адам је био заједничар божанствене светлости и сијања, као истински обучен у одећу славе, није био го, није осећао срамоту голоће. Грехом је лишио себе оне славе, којом га је Творац био украсио, а коју је потом Спаситељ показао на Тавору при Преображењу. Таворским чудом Господ је показао каква ће бити одећа славе, у коју ће се у будућем веку обући блиски Богу, и какво је било одело безгрешности, којега лишивши себе грехом, Адам је угледао себе да је го и постидео се.

На Тавору је био дат праобраз будуће славе васкрсења; a васкрсење Христово је показало ту славу у пуној мери, поновило пред Маријом Магдалином, која је дошла на гроб, таворско чудо. Пећина гроба Господњег била је препуна светлости васкрсења која се излила на Марију, која је стајала код Гроба. Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство Небесно. Свети Григорије пише: Колико је до учовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небесно… Син Божји постао је човек, да би показао на какву нас висину Он узноси; да не бисмо уобразили како смо тобож сами себе ослободили робовања ђаволу; да би Он, као двострук природом, постао посредник, усклађујући својства обеју природа; да би раздрешио окове греха; да би показао љубав Бога према нама; да би показао у какав смо бездан зла ми упали, те је било потребно оваплоћење Бога; да би постао за нас пример унижења, које је свезано са телом и страдањима; да би постао лек против гордости; да би показао да је Бог створио нашу природу добром; да би постао начелник новог живота, потврдио васкрсење и прекратио безнадежност; да би, поставши Син Човечији и узевши удела у смрти, начинио људе синовима Божјим и учесницима божанског бесмрћа; да би показао да је људска природа, за разлику од свих створења, саздана по лику Божјем; да је она толико сродна с Богом, да се може сјединити с Њим у једној Ипостаси; да би почаствовао тело, и то смртно тело; да горди дуси не би смели сматрати себе и мислити о себи да су они драгоценији од човека, и да се могу обожити услед своје бестелесности и привидне бесмртности; да би сјединио раздељене природом људе и Бога, сам Христос постаје посредник у обема природама.

Божанском благодаћу Својом Бог је ставио самога себе у човеково биће створивши га no Својој слици и прилици, и узвисио на земљи човека као самосвесно биће … Човек је више него ангео саздан по слици Божијој … Бог је украсио нашу природу као своје будуће обличје, у које се Он хтео обући… Људска природа је толико чиста, да може бити сједињена с Богом по Ипостаси и нераздељиво пребивати с Њим у вечности.

Живот душе јесте једињење душе са Богом, као што је живот тела једињење тела са душом. И као што преступањем заповести, одвојивши се од Бога, душа је умртвила себе, тако послушањем заповести, сјединивши се поново с Богом, она оживљује себе… Као што је одвајање душе од тела – смрт тела, тако је одвајање Бога од душе – смрт душе. Управо смрт душе и јесте смрт у правом смислу речи. Као што смрт душе јесте права смрт, тако и живот душе јесте прави живот… Ми смо пре телесне смрти умрли, подвргнувши се душевној смрти, тојест одвајању од Бога… Одвајање душе од Бога кроз грех јесте вечна смрт.

Наш живот треба да буде подражавање Христу, учи свети Григорије. Почетак нашег подражавања Христу јесте свето крштење, ознака Господњег погребења и васкрсења; средина – врлински живот и владање по еванђелским заповестима; а крај – победа над страстима помоћу духовних подвига… Као што земља без обраде не доноси корисне плодове, тако и душа без духовних подвига не може стећи себи ништа богољубиво и спасоносно … Срце и помисли ваља обрађивати. Време живота јесте време покајања; у садашњем животу слобода воље је свагда на снази, зато нема места очајању… Почетак покајања се састоји у самоукоравању, исповести и уздржавању од рђавих поступака… Бог је саздао човека слободним и одликовао га великим даром благоразумности, с тим да би човек, правилно користећи своју слободну вољу, тежио ка добру а не ка злу… Све телесне страсти ничим се другим не лече до умртвљавањем тела кроз разумно уздржавање у храни, уз сарадњу молитве која иде из смиреног срца.

Ho телесне страсти су пореклом од духа; зачињу се у духу, расту у њему, па се преносе на тело. Зато ваља, учи свети Григорије, чистити ум од рђавих помисли и водити борбу са њима. Јер греси се корене у помислима. Преко помисли се води мислена борба у нама самима, далеко опаснија него борба уз учешће чула; она је свагда у току, и за извршење зла она се не нуждава ни материје, ни времена, ни места. Чулна борба која води ка греху, почиње од ствари, од онога што смо чули, видели, опипали, окусили, док се мислена борба у нама збива под непосредним утицајем духова зла, од њихових нападаја и подстицаја. Зато, ако ко и победи у тој чулној борби, то још не значи да ће остати непобедив и у мисленој борби. Међутим, који победи у унутрашњој борби, тај побеђује и спољног непријатеља… Уколико телесне страсти имају свој почетак у страсном уму, онда од њега и треба почињати њихово лечење. Јер ко жели да угаси пожар, неће га угасити ако буде пресецао пламен одозго, него ако уклони горећи материјал; тако и у односу на блудне страсти: ако се унутрашњи извор помисли не исуши молитвом и смиреношћу, него се борба сведе само на пост и умртвљавање тела, онда ће то бити безуспешна борба.

Сваки који је крштен, вели Свети Григорије, ако жели да задобије обећано вечно блаженство и спасење, стараће се да живи слободан од сваког греха.

patmos.rs