Онима који се стално разочаравају у људе

У аскетској литератури често можемо да прочитамо како према свим људима треба да се односимо исто, без пристрасности. То на први поглед може да збуни, јер делује као да негира људску различитост, различитост личности и дарова и да заправо промовише равнодушност. Наравно да и оваква извитоперења могу бити исход погрешно схваћених савета ове врсте, али овде се пре има на уму управо одсуство пристрасности, дакле максимално могуће ослобађање од страствености, улоге и дејства страсти у људским односима и нека врста схватања да су наши критеријуми често погрешни.

Природно је да према неким људима осећамо више симпатије него за друге, са некима делимо идеје, вредности и интересовања, у некима препознајемо своје жеље, слутње и трагања, или се са некима просто лакше разумемо. Али, с друге стране, у нашим односима са људима велику улогу играју разни облици страствености, под којима не подразумевамо само оне еротске природе, него и стереотипе, предрасуде, навике, инерцију, игре моћи, жељу са доминацијом и контролом над другим, оно што ми у њих, због неких својих унутрашњих потреба, учитавамо, што на њих пројектујемо.

Страствен однос је увек у основи ствар пасивности или боље речено подложности, где нашим судовима па и осећањима као да руководи неко други или нешто друго, најчешће оно чега ни сами нисмо свесни. Као да нам не треба тај човек поред нас, него оно што ми пројектујемо у њега, што видимо у њему, што верујемо и што бисмо волели да је он. А онда често следе разочарења кад се неко не уклопи у то слику, па осећамо као да нас је разочарао или чак издао.

Уз непомену да су савети из аскетске литературе углавном намењени монасима, који имају специфичну динамику живота и међусобних односа, савет о непристрасности итекако може да буде применљив и у животу мирјана, уз одређене специфичности, наравно. Он најпре подразумева активан приступ целини нечијег бића, способност да прихватимо другог какав јесте, са што мање учитавања онога што бисмо ми волели да буде или за штага оптужујемо да јесте, уколико сматрамо да нас нечим угрожава. Дакле, ми смо спремни да прихватимо другог таквог какав је, без обзира на то шта бисмо волели или не бисмо волели код њега, без обзира да ли нам је симпатичан или не.

Друго, и још важније, следећи овакве погледе, ми не стављамо себе у центар света и односа и не сматрамо себе критерујумом  истинитости кад су у питању људске врлине и мане, овакве или онаке особине и склоности. Укратко, непристрасним односом према људима вежбамо се да се не стављамо у позицију судије и схватамо да су наша искуства и знања ограничена, као и способност да разумемо и доживимо другог човека. Учимо се да поштујемо аутономност и сложеност другог људског бића, његово јединствено искуство живота и стварности, и да тај други није ту због нас и наших потреба, него је божије створење као и ми. Пристрасност увек подразумева да смо ми ти који процењујемо, да друге стављамо у фиоке, да верујемо да су наши критерујуми нужно исправни, да ми некоме чинимо услугу и част што смо љубазни према њему, што смо му у нечему помогли. У том смислу, пристрасност није активна, него пасивна позиција, која људске односе ставља у домен аутоматизма, механике, навика, владања и повлађивања.

С друге стране, треба да поштујемо људске дарове и различитост тих дарова и активно их подржавамо, треба да будемо заинтересовани и одговорни за друге. Такође, имаћемо пријатеље према којима ћемо свакако имати однос другачији него према онима које сматрамо само познаницима, имаћемо омиљене сараднике и саборце, имаћемо децу, супружнике, рођаке, према којима имамо посебну одговорност.

Имаћемо, најзад, оне који нас надахњују и ми надахњујемо њих, а то је најлепша ствар на свету. Имаћемо љубав према конкретним особама, партнерима, деци, пријатељима, учитељима. У том смислу, аскеза непристрасности, као и свака друга, поред самоограничавања и самопосматрања подразумева и отвореност да примимо оно што можемо од других и кроз друге, и да им такође нешто дамо. Јер и Бог дарује кроз људе, а људи су створени по његовом лику, па и они макар потенцијално имају нешто од његових моћи, којима могу да осветле пут и живот својим ближњима.

Али кад осетимо да према другоме гајимо нешто иза чега се крије наша жеља да га на неки начин подвластимо, потчинимо, а себе уздигнемо, одступимо од таквог понашања и погледајмо у себе, због чега то чинимо. Ако ништа друго, онда ће бити мање разочарења у друге, па и самога себе, што лако води ка учмалости и депресији. Ако се стално разочаравамо у друге, то само значи да себе стављамо у центар, а то је веома погрешно. Јер центар нашег живота треба да буде онај чијем лику тежимо, чије смо иконе по благодати, који делатно и тајанствено представља оно што бисмо ми могли и што би требало да будемо. Брусити се ка и према том лику, то је смисао свих наших подвига, наше аскезе, све наше борбе у овом свету, која до краја не престаје. А стално разочаравање у људе, осуђивање и самоистицање свакако није пут ка томе.

Јер ко се стално разочарава, значи да је склон зачаравању, обмани, самообмани и идолатрији, а добро је бити трезвен. Трезвем човек пре свега зна сопствена ограничења и кроз њих разумева ограничења других. Трезвен човек не пројектује своје умишљено ја и своје страсти на читав свет и на друге, већ се труди да на све гледа чистим погледом, што је могуће отвореније и директније. Трезвен човек не гледа у самостворену илузију него у стварност и људе онакви какви су, али имајући у виду какви би могли да буду, у светлу божанске љубави. Трезвен човек је онај који себи допушта да буде опијен само овом љубављу, и ничим овоземаљским, светским, макар се то крило и под светим именом љубави. Обмана, илузија и властољубље нису његов избор. Он не гледа у застор и игру сенки, него у истиниту реланост, која то није и не може да буде ако нема оне светлости која пробија кроз њу, и чини је заиста истинитом – и заиста реалношћу.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

patmos.rs