Често се причешћује а туче своју жену

Када за човека нема разлике између морала и духовног живота, он лако оправдава своју мржњу и гнев према ближњем. То се дешава зато што морална особа придаје супервредност својој „чистоти“. Али ако немате на савести такозване телесне грехе, то вам још увек не даје за право да осуђујете, клевећете, празнословите, оговарате, будете осветољубиви, уображени, похлепни и незахвални. Често упадамо у ову замку придајући изузетан значај моралној чистоти и оправдавајући се у свему другом.
Човек се не може спасти девственошћу, ни телесном ни духовном, ако је његово срце испуњено злобом, себичношћу, охолошћу и гордошћу. Веома је важно одржавати унутрашњу равнотежу. Пре свега, то је разумевање сопствених слабости.
Морамо се потрудити да избегнемо замку коју нам тако често намешта ђаво, који , као да чак помаже да се стекне ова или она врлина (нарочито морална) – да би потом испунио наша срца поносом, ароганцијом, осећајем сопственог значаја („Ево, стигло!“), а затим нас гурне у много веће грехе тврдоће срца и осуде ближњег, злобе и сујете. Главно је не бити први у овој или оној врлини, већ победити сопствени егоизам.
Морални карактер не спасава сам по себи. Спашава покајање, смирење и љубав – љубав према свима, свуда, сваки дан. А ако нам нешто недостаје за спасење, немојмо очајавати. Нека се овај недостатак претвори у прилику да живимо понизног и скрушеног срца.
Познајем високо моралне људе који муче колеге и вољене својим хировима и необичностима, иако се често причешћују. Физичка и морална чистоћа их, међутим, не спречава да од зависти огребу комшијин ауто, клевећу своје колеге, туку жену и децу.
Знам и не тако моралне људе који саосећају, дају милостињу, не говоре ружно ни о коме, понизно слушају критике на њихову адресу и мирно поздрављају комшију који их грди иза леђа. Ови људи се ретко причешћују, не подносе дуге службе, већ резигнирано подносе епитимију коју им је наложио исповедник, живећи скромно и смерно свој живот. Не желим да кажем да је недостатак морала добра ствар. Само кажем да сам морал није довољан. Духовни живот и морал нису иста ствар, то треба да схватите. Духовни живот је много виши и шири од сваког морала, не уклапа се у шеме и формуле. Одређује се, не дубином пада, већ дубином покајања, не дужином сукње, већ милосрђем према људима.
Када се у човековом животу чистота и доброта споје са срдачним подражавањем Христу, то је дивно. Нека тако буде за све нас! Али, у сваком случају, за мене је важније друго. Фарисеји су били чисти, али их је Господ осудио због тврдоће срца, нарцизма и гордости, док су други људи, не тако високо морални, открили за себе пут ка спасењу, захваљујући једноставности, смирењу и покајању. Било је људи који су благодарили за све: и за оно што су имали и за оно што нису имали, а благодат Божија силазила је и мењала их, претварајући блуднице, зликовце и разбојнике у духовно девичанске свете; док многи високо морални људи нису могли да приме благодат у своја срца због тврдоглавости, злобе и себичности.

Архимандрит Павле (Пападопулос)

pravmir.ru