ОДЛАЗАК - ђакон Павле Љешковић

" И док дан буди се
и прве птице пјевају,
ја одлазим"
Д.С.Т., Нови дан
Ноћ прије поласка, није успјела да одспава ни читавих два сата. Све вријеме је размишљала о разговору који се догодио прије неколико дана. Наиме, било је то кишно, недјељно послеподне када су њени родитељи довели своје вјенчане кумове, како би и они покушали да је одговоре од њеног наума и одласка. Кум, просједи, сувоњави човјек у педесетим годинама, све вријеме је нетремице гледао у очи, док јој је објашњавао следеће:" Ти си још увијек млада. Тек си факултет завршила. Не могу се тако крупне одлуке у тим годинама доносити! Да ли си размишљала о томе шта ће о твом одласку мислити пословни партнери твог оца? Шта ће све о томе причати и распредати комшије, рођаци и познаници? Како ће на твоје родитеље гледати сав тај полусвијет, који једва чека да се догоди таква ствар, како би испирали своја докона уста " ?!
У том моменту у разговор се умијешала и кума, необично крупна жена у четрдесетим годинама, која јој је поставила читав низ питања :" Кумице, душо, реци нам јеси ли се ти нешто разочарала? Да није у питању нека неузвраћена љубав? Да ниси можда запала у депресију"? Такође је додала и то да данас није срамота да се пође код психолога или психијатра, те да нема ништа лоше у томе да се и љекови узимају, ако ће јој помоћи! Међутим, убјеђивање је прекинуо њен отац, рекавши следеће:" Видите ли да јој узалуд говорите? Њој су тамо испрали мозак! Сазнао сад да је она још од гимназијских дана тамо одлазила и проводила распусте, док смо ми вјеровали да је са друштвом на мору или зими на скијању "!
За разлику од оца, мајка је од тренутка када им је саопштила своју одлуку о одласку, ријешила да заћути и прекине са њом сваки вид комуникације. Надала се да ће је на тај начин навести да промијени своје намјере.
 Када је завршила са присјећањем на разговор, погледала је на часовник и схватила да је већ шест сати. Брзо је устала, обукла дугу карирану сукњу и црни дуксер са капуљачом. Тихо, готово на прстима је ушла у собу, у којој су спавали њени седмогодишњи брат и сестра - близанци, које су родитељи доста касно добили. Близанци су , како се то у нашем времену каже, били непланирана дјеца. Њени родитељи су сматрали да је довољно да имају једно дијете, које ће наследити очеву фирму и некретнине. Мајчина неочекивана трудноћа у раним четрдесетим, умногоме је све те планове промијенила.
 Близанце је у соби затекла у дубоком сну. Пољубила их је, успјевши да их не пробуди. Потом је ушла у дневну собу и схватила да су родитељи провели бесану ноћ. Отац је стајао и гледао кроз прозор. Када му је пришла, само је одмахнуо руком, јасно јој ставивши до знања да не жели да се поздрави са њом. Мајку је успјела тек да пољуби у чело, добивши ледени поглед и ћутање као одговор на пољубац. Прије него што је отворила излазна врата стана, окренула се у намјери да још једном види своје родитеље.
Путовање, које је трајало читавих једанаест сати, готово да није ни осјетила. Сједјела је у галерији полупразног аутобуса и размишљала о свему што је претходило њеном одласку. У једном моменту се сјетила близанаца и чињенице да су је само они подржавали у њеној одлуци. Иако нису схватали гдје то њихова старија сестра, заправо, одлази, као да су срцем осјећали да је њена одлука исправна. Помисао о близанцима је изненада у њој породила тугу и немир. Међутим, таква осјећања су , као руком однешена, нестала када је стигла на своје одредиште. Прошавши кроз манастирску капију угледала је озарена лица игуманије и осталих сестрица, које нису скривале радост због њене одлуке да остави овоземаљске бриге и пође у манастир...