Смирење и молитва

Митрополит Агатангел Фанарски

Контраст у слици параболе о митра и фарисеју је оштар. „Два човека су отишла у храм да се помоле. Један је био фарисеј, а други цариник. У првој сцени параболе описан је став фарисеја на молитви, као и садржај његове молитве. У својој молитви фарисеј улази у задивљујуће поређење између себе и других људи. Он захваљује Богу што није као остали, изнуђивачи, неправедници, прељубници, па чак ни као порезник. Другим речима, он повлачи линију разлике између себе, за кога верује да је оправдано у Храму, док су остали напољу, јер су грешници. Слика цариника и његова молитва стварају другу климу и изазивају другачија осећања. Стајао је далеко, оборених очију, тукао се у прса и тражио милост Божију. Његова молитва је била молитва покајања. Цариник није имао никаква дела врлине да покаже да би тражио оправдање, већ открива, збацује и исповеда своју грешност пред Богом, тражећи милост. Не протестује због његовог одбијања од стране других људи. Он је заинтересован за Божји праведни суд.

Свети Нил нас саветује да у молитви не тражимо очишћење од страсти, као и ослобађање од незнања и заборава, и ослобађање од сваке страсти и од Божијег напуштања. Треба тражити само правду и Царство, односно врлину и духовно знање; све остало ће бити додато за нас.

Дилема

Они који чују ову параболу суочени су са озбиљном дилемом. Фарисеј је идеалан религиозни модел, који поштује одредбе Закона и традиције. Цариник је грешник и у покајању тражи милост Божију. Хоће ли Бог прихватити обоје или само једног; и ако једног, кога? Христове речи су јасне: „Кажем вам, овај сиђе оправдан кући својој, а не онај“. Овде Христос преокреће људску перцепцију оправдања и открива да Бог прихвата оне који се кају и понизно траже његову милост. Потпуна свест о нашем сиромаштву је основа духовног напретка. Онтолошко препознавање наше грешности је извор енергије за молитву и чврст темељ наше духовности.

Начини покајања

Оно што морамо да разумемо је да су наше спасење и оправдање дарови од Бога, а не плодови наших дела. Никаква праведна награда не може нам задобити царство Божије; могу само његова љубав и доброта.

Свети Јован Златоусти задире дубоко у врсту молитве цариника и говори нам да постоји пет начина покајања.

Први је свест о нашим гресима и исповедање њих. Други је туговање због њих. Треће је понизност. Четврта је милостиња, царица врлина. Коначно, пети начин покајања је молитва. Али молитва мора да изрази све наведене начине – свест и исповедање наших грехова, оплакивање над њима, смирење и милостињу, јер је само тако делотворна и суштинска.

„Немојмо се молити као фарисеј“

Сада када је започео Триод, Црква нас позива да се не молимо као фарисеј, односно са поносом у делима, већ да тражимо благодат спасења од Бога, препознајући и исповедајући своју недостојност. Евагрије саветује да се молимо са страхом, са болом, пажљиво, замишљено, будно и са радошћу. Корен свих зала је гордост. У томе лежи смрт и тама.

„На необјашњив начин свето смирење нас уздиже за све створено и чува благодат Божију у нашем животу. Имајмо на уму, дакле, једно мудро упозорење које каже: „Ђаво не једе и не пије, па је у теорији највећи подвижник, али то га не чини мање злом… Понизност је једино оружје које побеђује ђавола, то је неопходан услов за спасење, мистична божанска сила која обухвата све у себи. Где цвета смирење, тамо тече слава Божја, тамо око биљке душе цвета и цвет неувели’ “”(Свети Исак Сирин).

Нека нас Господ благослови да сваку своју помисао са смирењем чувамо и тако дођемо до познања вечне истине.

mitropolija.com