„Не звечи, него лечи…“ – Свети Николај Жички

Мисионар Христов често ћe чути грехе од људи, какве није могао ни снити нити помислити. Но нека се не уплаши, нека саслуша мирно, и одржи мир свој у себи. Неискусан мисионар чувши такве грехе, одмах почне осуђивати. То је срамота! Како си то могао учинити? Како си се усудио на такав грех? А искусан мисионар тако не говори. Јер он зна, да се осуђивањем духовне ране не лече него још више позлеђују…

Приче се, како је свештеник исповедао неку бабу тровачицу. Па кад је саслушао бабин грех, свештеник се узбуди и почне бабу јако резилити. Баба слушала, слушала, па рекла свештенику: Не звечи него лечи, попе!

А како искусан духовник поступа, показује овај пример. Отац Силуан лично ми је то причао. У наш манастир, каже, дошло неколико искушеника. Они су живели у манастиру неколико година. Једнога дана чујем ја, да ћe један од њих да напусти манастир. Упитам његовог старца да ли је то истина, и старац ми то потврди. Зашто? Зато, вели, наишла на њега сумња у сву веру Божју. Ја сам му, вели, доказивао и доказивао истинитост вере, но нисам га могао убедити! И старац замоли мене, да га и ја позовем и да гa убеђујем. Онда ја, прича отац Силуан, одем у своју ћeлију и пред иконом Свете Богородице очитам молебан за тог младића. Уз то се помолим Богородици, да ме уразуми, како да поступим и шта да говорим младићу.

Кад сам то свршио, позовем младића к себи, посадим га крај себе и понудим чај. Он ми онда све исприча: како је посумњао у све, и како не може више никако да се моли Богу. Сумњам, вели, и да ме чује Бог; сумњам чак и да има Бога.

На то му ја благо рекнем: Па то је обично искушење, које на многе напада. И на мене је долазила та сумња. И ја сам се мучио и мучио не као ти тако кратко време него дуго, дуго времена. Но стидео сам се, да то икоме кажем. Борио сам се јуначки. Преко воље клечао сам на молитви и држао све правило. Док једне ноћи није забелела зора у ноћи моје душе. Те ноћи ја викнем у очајању: Господе Исусе Христе, Спаситељу толиких грешника, зар заиста хоћеш да пустиш душу моју да пропадне? А кад сам то викнуо, заплачем се, и паднем лицем на земљу. Дуго сам јецао и ридао, па у томе и заспао. Шта ми се тада на сну јавило, нећу ти причати. Главно је, кад сам се пробудио, ја сам био као изнова рођен. Срце ми је горело у прсима, и радост ми је испуњавала сву душу. Од тога дана више ме никада сумња није мучила.

И теби ће доћи такав радостан дан. Само буди јунак и бори се. Не подаји се црној сумњи, која долази од паклених сила. Не очајавај. Господ је близу. Он гледа твоју борбу. Он је готов да помогне. Само неће одмах. Он чека да се ти сам бориш докле можеш. А кад ти учиниш своје, онда ће Он учинити своје. Не бој се. Није то ништа. То су и други имали. То сам и ја имао. То је као једна мала грозница. Проћи ће.

Ове речи младића су разгалиле и охрабриле. И он се решио да остане у манастиру. И после кратког времена он се и исповедио своме старцу, да је сва сумња из њега излетела. И молио је старца за опроштај.

И тако је о. Силуан као вешт духовник вратио једну поколебану душу к вери. И учинио је то не каквим тешким и заплетеним доказивањем истине Божје но милошћу и љубављу према човеку и снисходљивошћу према слабостима човечјим.

Тако поступај и ти, мисионаре Цара Христа. Сети се како Господ није ни једном речју укорео Закеја, ни жену грешницу, ни разбојника.

Немој ни ти корети ни осуђивати.

Сети се, како разуман лекар поступа у болници са болесницима. Не виче, не осуђује, него лечи. И ти тако поступај. Душе грешне — душе су болесне. Њима треба мелем а не укор.

svedokverni.org