Кад сте депресивни...

Кад сте депресивни...

Једном сам имао велико искушење. Тест, који као да је исцрпљивао снаге које су остале у  мени након борбе са тамом . Тада ми је духовник рекао: „Желим да служиш сваки дан“.

Кажем му - „Старче, немогуће, депресивне мисли су засениле мој ум. Не могу да стојим како треба на Литургији“. Он је одговорио: „Није важно, колико можеш. Послушај ме”. Отишао сам први дан и успело је, али сам мислима био негде другде. Изгубљен у тузи и болу. Отишао сам и другог дана, ништа, пропаст. Кажем му "Старче, не могу, изгубљен сам.” А он ми самоуверено одговара - „Немој бити разочаран, само настави.“ Урадио сам оно што ми је рекао иако нисам осећао унутра ни трачак светлости ни дашак наде. Сенка, тама, туга. Чим сам завршио трећу дневну Литургију, у мене је ушла светлост. Не знајући како и зашто, био сам срећан, без мисли, само је радост текла у мом срцу и телу. Све је нестало.

Зато вам кажем, немојте се разочарати. Не очајавајте. Јасно је да, када смо у тузи, осећамо да нам више никада неће бити добро. То је депресија,  црнило пуно смрти. Али, кажем вам са сигурношћу, бићемо све бољи и бољи. Христос је светлост, радост и живот. Једноставно му угађајмо, тихо, нечујно и сједињујмо се са Његовим телом и крвљу. У неким случајевима морамо да узимамо и лекове. Једно друго не негира, све припада Богу. Лекари и лекови су дати од Бога, каже Библија. Они се увек допуњују у корист човека.

Видећете, тама ће се разлити и поново ћемо се испунити светлошћу. Срце ће се загрејати и осетићемо загрљај који нас опушта. Христос не долази зато што смо дивни, већ зато што нас воли. Морамо се ослонити на ову љубав, а не на наше врлине и правду. Верујте у љубав Божију, у рај који живи у нашем најдубљем паклу.

о. Пападопулос

plibyos.blogspot.com