Мисионаримо, да нам сваки ближњи постане брат

Август 16, 2022 - 09:11
Август 16, 2022 - 13:52
 0  176
Мисионаримо, да нам сваки ближњи постане брат

Ми хришћани, као део Богочовечанског организмаЦрквеимамо ту привилегију да се налазимо под Њеним мајчинским покровом. И не само привилегију него и радост, и све оно што је непролазно и вечно. Но, да ли смо заиста хришћани ако се задовољавамо тим што знамо да смо ми на путу спасења, а да око нас (по)стоје људи који још увек нису спознали истину Христовог Васкрсења и нису закорачили тим спасоносним путем?

Многим црквеним великодостојницима Бог је дао тај дар – дар мисионарења. У нашем народу итекако имамо светих и светлих примера. Нама најпознатији, а скоро и наш савременик, Свети владика Николај Српски. Он је заиста био тај добри сејач, чијим се плодовима неуморног труда, и ми Срби али и сви православни, и данас наслађујемо.

Међу простим монасима, па и неписменим, било је толико оних који су светошћу свог живота и вером на делу придобили многе барци спасења. Узећемо пример блаженоуснулог старца Тадеја Витовничког, ког многи од нас молитвено призивају и у његову се помоћ уздају. Писали су и други разна дела, у томовима чак, док је иза старца Тадеја, простог монаха са завршена четири разреда основне школе, из неколико разговора забележено у једну књижицу џепног формата, свега пар цитата и његова чувена поука: „Каквим се мислима бавимо-такав нам је живот“ која је на хиљаде душа привела Цркви.

Такође је било и мирјана које је Господ прославио, а који су на себе узимали најтежи облик живота, а где су непрестано мисионарили. Живећи најчешће на улици, без сна и топлог дома. Уз кратку дремку на некој клупи и понеку шољицу чаја коју би им нека милостива и добра душа пружила. Њихови подвизи су и данас многима, па чак и верујућима, потпуно несхватљиви. Овде наводимо као пример Свету Ксенију Петроградску. Не постоје они који нису остали задивљени и њеном вером, која је за многе у том времену била окарактерисана као потпуна лудост. Но, то и јесте основна одлика оних који на себе узеше подвиг јуродства. Било је таквих мисионара и у нашем роду, сетимо се блажене успомене Тикомира Лабудовића, или веома познатог бугарског старчића Добри Добрева који се представио Господу пре коју годину. Тачније 2018. у својој 96. години. А до свог последњег дана овоземаљског живота, као мирјанин је даноноћно мисионарио. Немогуће је а на поменути блажену Стелу из рода јелинског, или пак блажену Олгу са Аљаске, која је била Ескимка. Житија ових светих жена су толико богата примерима неуморног мисионарења.

И ево, у наше време, био сам пристуан у келији једног високопреподобног архимандрита када су му дошли службеници епархије којој припада, изјавивши да ће га надлежни архијереј предложити Синоду наше помесне Цркве за будућег епископа. Он их је молио да то не чине. Моја жена и ја смо били збуњени, са мишљу - како је то одбио?! А његово образложење је било следеће:

„Молим вас да то не чините. Бог ме поставио у ову светињу и дао ми послушање да будем игуман. Овде се свакодневно реке људи сливају. Они су у овом дому пронашли утеху, и у својим страховима, пут и смелост да отворе своју душу. Нисам ја ништа другачији а ни бољи за место епископа од других архимандрита, молим вас да ту молбу и указану част упутите некоме од њих. Епископ је изузетно велика одговорност, но епископ може бити било ко коме је дато да води једну епархију. Ја сам браћо мисионар. А најважније је ко ће мисионарити. Без мисије нема ни наше Цркве.“

Епархијска делегација је ове речи прихватила са разумевањем и отишла из манастира. А ми смо остали задивљени његовом вером, свешћу али и савешћу.

Дакле, мисија је неопходна. Наша дужност, ако већ није потреба, је да и другима помогнемо да препознају и заволе Христа. Не зато што је то Њему потребно, већ њима, за њихово спасење.

Многи свештеници су се данас зауставили на том свом позиву. Остали су искључиво свештенослужитељи али не и пастири. Нема мисије. Често ускративши сабране и за недељну-празничну проповед, која је толико важна за свакога од нас. Исто је и међу нама мирјанима. Као да нам је довољан број верних и да „нови нису потребни“. А у Царству Небеском има места за све, и сви смо позвани. Већина нас је до Цркве стигла трновитим путем, но то баш треба да буде повод да ми другима олакшамо, да се што пре укрцају на барку спасења. У Рај не можемо сами. Но често сујета буде та која нас у свему томе спутава.

Као неко ко је део више мисионарских огранака наше Српске Православне Цркве, често сам на тим састанцима предлагао да се у рад укључе људи којима је Господ дао овај дар. Међу њима сам ставио акценат на вероучитеље и мирјане.Јер многи од њих својим трудом итекако доносе добре плодове. Но ретко кад је неко чуо ту моју молбу. Ово нерадо признајем. И углавном су ту неки потпуно бесмислени изговори, где често стављамо себе испред мисије Цркве. А такви, који су одбијени и потпуно занемарени од стране тих званичника, и у тој својој приватности доносе боље плодове. Господ увек нађе начин да се добар глас чује. Ту су данас друштвене мреже преко којих се свакако са благословом свештеника или духовника, итекако може много учинити и многима помоћи.

Мисија је толико важна. Ми данас имамо проблем што постоје и они који нису чули за Господа Христа. Но имамо и много већи проблем, а то је да многи људи у нашем народу, роду светосавском, нису препознали Христа као Спаситеља. Док жртву Светих апостола и Светих угодника, па и пастира наших дана, гледају само као некога ко је дошао да их превари или им нешто узме. Дакле, ни својим примером, а ни речју ни делом, нисмо довољно радили (мисионарили) да и тим духовно слепима помогнемо да отворе очи и угледају радост Васкрсења, какву сем Господа Исуса Христа нико никада није и неће моћи пружити.

Свака душа је жедна Бога, жедна истине и непролазне љубави.Па да нам свима буде по речима преподобног аве Јустина Ћелијског, који је ту љубав осетио, задобио али je и данас у изобиљу дели свима нама:

„Нека би Благи Господ разбудио све нас, све људе, све хришћане и нехришћане, да осете и увиде шта је човек; да је човек жива икона Христова и да служити човеку значи служити Богу Који је у човеку, да се тиме стиче Царство Небеско које се не може речима исказати, његове радости и његове врлине. Нека би Благи Господ ту свету врлину Христољубља развио у свима нама небеском помоћу Својом, да бисмо, и ми служећи људима на земљи као Христоносцима, као Богоносцима, осигурали себи да на дан Страшнога Суда станемо с десне стране Небескога Цара.“

Мисионаримо,
да нам сваки ближњи постане брат.

????✏️ Горан Маринић

Извор:https://varmej.blogspot.com/

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!