Унутрашњи конфликт

Представа о људима коју изграђујемо у детињству јесте сувише једноставна зато што тада наше сазнајне способности још нису сасвим развијене. На пример, деца гледају на људе као да су личности тих људи увек једна недељива целина. За дете су други људи увек или добри или лоши. За мало дете је откриће када схвати да ствари нису увек онакве какве изгледају, да постоје „вукови у јагњећој кожи“, односно да се људи који нису добри могу претварати да су добри.

Када одрастемо почињемо да схватамо да прича о добру и злу није тако једноставна и да и добри људи могу радити лоше ствари, као што и лоши људи могу радити добре. Поступак исте особе може из једног угла изгледати као добар, а из другог угла као лош. Исто тако откривамо да људи некада нису целина, нису „из једног комада” већ да доживљавају и показују унутрашњу раздвојеност коју зовемо унутрашњи конфликт.

Конфликт је ситуација у којој две стране које имају различите жеље или интересе покушавају да утичу на ону другу страну да уради оно што желе. Иако се ова дефиниција односи на конфликте који се појављују између две или више особа, она се може применити и на конфликте који се појављују у једној особи. Некада унутрашњи конфликт можемо представити као сукоб два дела једне личности, од којих сваки жели да управља целином и да покрене личност у оном правцу у којем тај део жели да иде. Некада то личи на неку врсту сукоба две подличности: моје „лењо Ја“ и моје „вредно Ја“ имају унутрашњи дијалог у којем се натежу око почетка извршења неке обавезе.

Способност препознавања унутрашњег конфликта код себе и других јесте ствар емоционалне писмености и социјалне интелигенције. Особа у унутрашњем конфликту не лаже, јер су обе њене супротне и међусобно искључујуће жеље истините – стварни израз неког дела ње. Неспособност да се одлучи и превазиђе конфликт, првенствено је њој мучно стање, али и онима којих се тиче. На пример, неко се пет година забавља са другом особом и никако да се одлучи да ли је она довољно добра за озбиљну везу.

Унутрашњи конфликти су уобичајени и представљају нормални део живота. Није добро када се тичу нечега што је особи веома важно и када трају сувише дуго. Наша психа и наша личност теже унутрашњем складу и конзистентности. Због тога сваки унутрашњи конфликт јесте нека врста проблема који треба разрешити. Ако особа довољно дуго не може да се „договори сама са собом” путем самопреиспитивања, вођењем дневника или разговарајући са блиским људима, хроничан унутрашњи конфликт јесте довољан разлог да се разговара са неким стручним. Када се одлука донесе, конфликт се закључи, а раст и развој личности наставља својим током.

Зоран Миливојевић

politika.rs