Митрополит Атанасије Лимасолски - Брак: рај или пакао?

Најпосле будите сви сложни, жалостиви, братољубиви, милостиви, понизни (1 Пет. 3: 8).

Жена треба да стекне ту вештину – да буде дружељубива према свом мужу, тако да се он порадује кад је угледа. Има још нешто. Девојке и жене треба да воде рачуна о свом понашању, јер у браку један супружник осећа шта је другоме на души, а женама је то понајвише написано на лицу. На пример, она је тужна и мрка и питаш је:

– Имаш неки проблем?

– Не, све је добро.

– Нешто се секираш?

– Не, добро сам!

– Да ли си преморена?

– Не, није ми ништа!

Али по теби се све види као на длану! Показујеш споља, оно што те мучи изнутра.

Тако функционише мушка психа и стога је пожељно да се жена осмехује и буде дружељубива, а не мргодна, депресивна, јер се њен муж нервира када је види такву. Њега обузима осећај да треба нешто да уради да исправи ситуацију и он постаје налик лаву заробљеном у кавезу. Жена треба да научи да му пружа такву радост. А не да, чим муж прекорачи праг куће, сручи на њега све своје проблеме. То је грешка!

Као што Сара слушаше Аврама, и зваше га господарем; које сте ви кћери постале, ако чините добро, и не бојите се никаквог страха (1 Пет. 3: 6).

Тако је било и код нас на Кипру донедавно, зар не? Муж је говорио: «То је моја господарица», а жена: «То је мој господар!» Сада више тако не зборе. Говоре ли тако? Не говоре. А некад је тако било, па и данас ако пођете у неко село, видећете да тамо још увек има благородних стараца и старица који тако говоре. И јасно је да су они срећници, јер ти људи знају како да разговарају једно са другим, муж зна да пружи ту радост зато што је веома важно да жена буде срећна.

Када она није срећна, већ потиштена и њено лице одаје нервозу, тада је заиста тешко с њом живети. Као да у руци има тестеру за метал, пресећи ће те напола, па макар био и од гвожђа! Нема шансе да ћеш остати у једном комаду! Имаћеш проблема. Обавезно. Из тог разлога жене морају да буду дружељубиве и да пружају потребну радост својим мужевима. А супруг, као што сам рекао, треба да поштује своју жену, да је обасипа похвалама, нежношћу, љубављу, сигурношћу, топлином – свиме што је једној жени потребно од њеног мужа.

Још треба да разумемо да се брачни живот не држи на интимним односима, јер они чине само мали део брачног живота. Ако муж то не схвати, појавиће се још један проблем у браку. Обоје треба то да схвате до брака. Зато Црква одлучно одбацује предбрачне везе, како би муж и жена научили да се међусобно поштују као личности, а не да једно друго посматрају само као особе супротног пола. Предбрачне везе уништавају брак.

Недавно сам читао да су чак и у западним (напредним, како сад говоре) земљама, где царује потпуна слобода по тим питањима, људи открили да је главна претпоставка успешног породичног живота сачувати себе чистим и непорочним до брака. На тај начин брак одиста добија свој пуни смисао, светост и тим путем се стварају услови за међусобно поштовање. Управо тада брак постаје права Света Тајна. У супротном, све је профанисано до брака и он се претвара у нешто што је урађено већ стотину пута и због тога супружници не виде никакав суштински смисао у браку.

Сам Бог каже да човек треба да остави оца свог и мајку своју када ступи у брак, да се споји са својом женом и да они постану једно тело (в.: Постање 2: 24; Еф. 5: 31). Разуме се да ти поштујеш своје родитеље, али то поштовање траје до брака, а после у твој живот улази друга особа, твоја жена. И ти остављаш своје родитеље, што наравно не значи да ти више није стало до њих, просто увек треба да имаш у виду да мораш да се спојиш са својом женом.

И Свето Писмо се у том случају у првом реду обраћа мужу. То јест, муж, пре свега, треба да остави своје родитеље, јер ће бити поражен ако их узме са собом. Његов брак неће успети. Истовремено, женини родитељи, ма какви год били, ипак понекад помажу, чувају децу итд. Али не мислим да могу постојати две домаћице у једном дому, јер би у том случају једна од њих требало да буде велика светица!

Ми указујемо дужно поштовање свима: како својим родитељима, тако и родитељима супруге, који такође постају наши родитељи. Суштина је у томе да то уважавање треба да садржи дозу здравог разума, зато што супружничка веза не сме да буде пољуљана услед мешања родитеља. Брачна веза, по сваку цену, мора остати неприкосновено у власти самих супружника, и тек ако она није у опасности можемо се окренути и својим родитељима.

Када је свима очигледно да је брак здрав, када муж и жена воле једно друго и тесно су међусобно повезани, тада неће бити проблема са родитељима. Ако муж воли и уважава родитеље своје жене, зато што воли своју супругу, она њему узвраћа истом мером, јер зна, сасвим је уверена, да је муж воли више од свега на свету. Она ће почети да се буни тек када посумња да њен муж потпада под утицај његове мајке, или, како се изразити, ако је он дао део свог срца мајци и она још увек влада њиме, тада ће жена наћи хиљаду разлога за прекор: «Те, твоја мама је урадила ово, те урадила је оно!» И ако често посећујеш мајку (а заиста је посећујеш једном годишење), жена ће ти рећи: «Колико јуче си био тамо!» – или: – «Звала је твоја мама и питала где си?»

Када је жена у потпуности убеђена да јој муж припада целом душом и целим телом, онда мислим да неће бити проблема. Проблеми се појављују тек када супружници престају да буду нераскидиво повезани, када већ нису толико јако сједињени и негде се појавила «рупа» или «пукотина». А када је супружнички живот здрав, када су супружници повезани и воле се, тада нема таквих проблема. Проблеми проистичу од недостатка јединства, које је неопходно за добар брак.

Свети апостол веома цени брак и брачну везу. То јест, посматрајући своју жену учиш се да је доживљаваш као особу која ће заједно са тобом наследити Царство Божије. Када наша молитва наилази не препреке? Онда када нас гризе савест. Када нам савест поручује да смо нешто лоше учинили, када држимо злобу на брата нашега, тада не можемо да се молимо јер се не усуђујемо да изађемо пред Бога. Смелост пред Богом има само онај човек, чија савест сведочи да је урадио све што је до њега. Стога је врло важно посматрати другу особу као сунаследника Царства Божијег, а брак као општи подвиг. Управо зато двоје људи и живе заједно да би се заједно подвизавали и заједно ушли у Царство Божије.

Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми наствљају да нас море ми смо дужни да га сачувамо. Рећи ћеш: «Па сад се сви разводе!» Да, разводе се. Али чињеница је да брак треба да се гради на основи која претпоставља заједничко приближавање супружника Царству Небеском. А то значи да једна особа треба да пружа подршку другој и да се они зјаедно крећу према Царству Божијем.

Веома је важно да супружници науче да се заједно моле. Стога не избегавајте заједничку молитву и молите се скупа! Макар два минута, али обоје станите пред Бога и помолите се. И видећете да нема проблема за људе који се свакодневно заједно моле. Зашто? Зато што ће наступити час молитве који ће однети све проблеме. Данас смо се, на пример, посвађали. Али увече ћемо се заједно помолити, без обзира на то. Шта се ту може? Један из свог ћошка, други из свог, али заједно стојимо пред Богом. Поступамо као у «Отачнику», када је један старац пришао другом и рекао:

– Геронда, мој сабрат ме је јако огорчио и не могу да му опростим. Не могу!

– Добро, ходи овамо и хајде да се помолимо! – одговорио је старац и почео да се моли: – «Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и не опрости нам дугове наше као што и ми не опраштамо дужницима својим».

Први ава је почео да се буни:

– Не, оче, то је грешка! Ми говоримо: «И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим»!

– Али ти му не опрашташ! Како да Бог теби опрости? И тако «усрдно Ти се молимо Христе, да нам не опрашташ грехове наше, као што и ми не опраштамо грехове браће наше…»

Када пођеш да се помолиш Богу, успокојићеш се. Помолиш се са супругом и наступиће олакшање, рана ће почети да зараста и настаће мост. То још и боље успева када су присутна деца. Спасоносно је да деца виде своје родитеље како се заједно моле. Не знам за пуно породица које се заједно моле. Како да вам објасним? Верујем, да се тој деци усађују добри призори, када она виде оца како клечи и моли се заједно са мајком. Мислите ли да ће некада та слика ишчилети из њиховог сећања? Никада. И дете ће тако силно почети да поштује своје родитеље, тако ће их силно заволети, да ће тај призор бити његово најмоћније оружје, чак и у случају да му родитељ не да никакав конкретан савет

Доказано је да је породица која се заједно моли веома сложна. Нарочито ако научимо, како је ред и у Цркви, да опростимо једни другима пре него што се помолимо и одемо на спавање и кажемо: «Опрости ми, погрешио сам!» – и тек тада одемо на починак. Тада наш породични дом и није дом, он постаје небо, то је заиста нешто најлепше – рај! Када породицу мучи раздор, дом се претвара у пакао и то је страшно. И немојте да мислите да деца то не разумеју: она имају озбиљну интуицију.

Сетите се када сте ви били деца, или ако имате децу посматрајте их. А ја видим трогодишњу, четворогодишњу децу како прате родитеље на исповест. И та деца владају страшном интуицијом, она разумеју када однос међу родитељима није онакав какав треба да буде. Споља родитељи можда ништа не показују, не свађају се када су деца присутна, али она свеједно разумеју да постоји неки проблем. Зато родитељи сносе огромну одговорност. Хајде де, ми смо већ одрасли људи, па чак и ако се споречкамо то на нас неће оставити озбиљне психолошке последице, али деца су јако осетљива и њих то у великој мери траумира и ствара им проблеме.

Зато је веома важно да родитељи науче да се моле заједно. Деца која се рађају у таквом духовном стању, то јест после молитава супружника, имају све могућности за пуну хармонију њиховог духовног живота. У Старом Завету је наведена прелепа прича о Товиту (Књига о Товиту је неканонска, али не и апокрифна, што значи да Црква дозвољава да се чита као помагало у духовном животу хришћанина). Када се он оженио, и увече одвео своју жену у одаје, пре свега је клекао и помолио се Богу на следећи начин: «Боже мој! Благослови нашу везу и сједињење и дај нам благословено дете, благословен плод, и заштити нас у све дане наше, како би ми били благоугодни пред Тобом».

Разумете каква ће се деца родити у таквим условима и каква ће бити та породица? А када се деца рађају у условима греха, страсти, сластољубља и срамотних дела, онда је јасно шта ће из свега тога проистећи. И то не говоримо само ја и Црква, већ и психологија. Данас постоји цели научни правац «психологија ембриона», који нас учи да је важан тренутак зачећа детета, јер од тог тренутка дете носи генетски код. Старац Порфирије је увек говорио о томе, то је записано у његовим «Речима», саветовао је супружницима да гаје складне односе пред зачећем њихове деце, јер они помажу у довођењу новог човека на овај свет.

Схваташ ли ти да постајеш сарадник Бога, учествујеш у појављивању новог човека на овоме свету? Ама нећеш родити неку зверку или маче, ни комад намештаја, већ целог човека, ради којег је Сам Бог постао Човек. А данас тај свети чин брачног живота претварају у разврат, на основу њега праве рекламе, снимке које продају. Најсветији акт стварања човека претворили су у одвратан призор, који може да се изврши где било…

srpska.pravoslavie.ru