Васпитање - нормалан, емоционални и спонтани однос са децом

Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Kад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима. 
 Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању. Kад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Kад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне.
Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено!

Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес. Kако су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Kад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Kад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо.
Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду. Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи! Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример. 
Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији? Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Kако се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема. 
Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Kако се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Kаже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Kад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу. 

проф.др. Светомир Бојанин

6yka.com