Узори одраслих

Ако се запитамо како се изграђује нечије Ја, односно нечији идентитет или свест о томе какво јесте а какво није нечије Ја, долазимо до три главна психолошка механизма. Први је да поверујемо другим људима – такозваним значајним другима – који нам говоре о томе ко смо и какви смо. Други је да посматрајући друге и упоређујући се са њима, сами закључујемо ко смо и какви смо. Трећи механизам изградње идентитета је да се идентификујемо, поистоветимо са неким. У том случају желимо да постанемо исто такви каква је особа коју веома поштујемо.

 Особа са којом се неко поистовећује је особа у коју гледа да би упио начине на који се она понаша. Реч „узор” садржи опис овог механизма, јер означава гледање у, архаично „зорење у”.

 Идентификација није једини психолошки израз за описивање имања узора. Други израз је „учење по моделу”. То је зато што се сматра да је особа-узор својеврсни модел од којег се преузима одређено понашање, односно различита понашања која чине одређену друштвену улогу.

 Када говоримо о узорима, поистовећивању и учењу по моделу, тада може да се подразумева да говоримо о деци и младима. Питамо се: да ли и изграђени одрасли људи могу да имају своје узоре? Ако одрасла особа има свој узор, да ли је то нешто нормално или је то знак да је она незрела, детињаста? Да би смо одговорили на ова питања треба да одговоримо на претпоставку на којој су заснована: да ли се развијамо током целог живота као личности или се наша личност формира и завршава свој развој у двадесетим годинама? Данас је прихваћено да постоји целоживотно учење, да су људи током свог живота у процесу „раста и развоја личности”.

 Узори деце и младих се по много чему разликују од узора одраслих. Млада особа је често незадовољна собом и фантазира о томе да побегне од себе тако што ће постати неко други. За разлику од младих, одрасли су углавном прихватили себе и не желе да постану неко други. Имају и довољно животног искуства тако да нису склони ни идеализацији ни „идолизацији” других људи. Одрасли желе да се развију и буду бољи, успешнији само у неком аспекту професионалног или личног живота. Њихови узори су они људи који су у датом аспекту постигли успех. Одрасли не желе да постану исти као други, већ да у датом аспекту што више личе на свога узора.

 Учење по моделу је веома моћно зато што се у великој мери одвија на несвесном нивоу. Особа несвесно преузима она понашања која су довела до успеха, што повећава вероватноћу да ће и она бити успешна. Ако се при томе и свесно труди да опонаша свог узора, тада је пут ка успеху још лакши. Зато је добро имати узора и опонашати га у оном аспекту који желимо да развијемо код себе. Победници опонашају, а губитници завиде.