Човек остаје образом Божијим чак и у свом грешном стању

У Православној традицији, заснованој на богословском наслеђу источних отаца, страно је схватање првородног греха као наследне кривице. Више доследно православном поимању грехопада је горе поменуто мишљење Максима Исповедника, према коме је осуђен само тај грех који је Адам учинио по свом слободном избору, то јест, грех непослушања, док последице греха, изражене у пропадљивости и смртности човекове природе, нису осуда. Потомци Адама наслеђују од њега пропадљивост и смртну природу, то јест, не као осуду последице греха. У овом контексту, тешко је и чак немогуће говорити о томе како се, са православне тачке гледишта, кривица за Адамов грех може пренети на друге људе. Сваки човек је крив само за своје сопствене грехе – те које је учинио по свом добровољном пристанку, а не за грехе родитеља, прародитеља или првосазданог Адама. Управо лични грех човека јавља се као осуда, а не општа греховност људског рода, ка којем је причастан сваки човек по факту рођења, за коју он не може имати личну одговорност.

Православна Црква не дели крајњи песимизам католичанства и посебно протестантизма у погледу на палу људску природу. Сагласно православном погледу, образ Божији у палом човеку је помрачен, али није потпуно уништен: човек остаје образом Божијим чак и у свом грешном стању. У једној од заупокојених песнопенија Православна Црква говори: «ми смо слике Твоје неизрециве славе, иако носимо ране грехова...

Православној традицији страна је представа о томе да је после грехопада човека Бог променио однос према њему, да је Бог кажњавајући га за грехе одузео од човека Своју благодат; да је човечанство потпуно лишено Божанске благодати и да постоји маса осуђених грешника. Изменио се однос људи ка Богу, али не Бога ка људима: ЉУБАВ БОЖИЈА КА ЉУДСКОМ РОДУ ОСТАЛА ЈЕ НЕИЗМЕЊЕНА. О овоме, међу источним оцима, са великом силином говори преподобни Исак Сирин.

митрополит Алфејев