Наши млади више не подносе неуспех

Деца којима родитељи нису дозвољавали промашаје, суштински су необразована деца, са све својим часовима енглеског од јаслица.

Причам недавно са познаницом. Ћерка предшколац, свих пет дана у недељи после вртића има неку активност. “Хтела је да одустане од енглеског, али тата није дозволио, данас се без тога не може.” Не може, шта?? Без енглеског у предшколском узрасту се данас не може шта?

У даљем разговору провлачи се и да су већ помало забринути због тога што девојчица заостаје у информатичким знањима. Слутим да ће и викенди ускоро пасти под налетом дигиталног описмењавања у некој школици програмирања…

Италијански психоаналитичар Масимо Рекалкати, у својој књизи “Шта остаје од оца” пише о две велике нове стрепње данашњих родитеља. Прва је да их деца неће волети. И зато, да би били вољени, увек изговарају “Да!”, избегавају сваки сукоб, па своју одговорност за васпитање препуштају другима да се не би замерили деци.

“Друга велика стрепња данашњих родитеља повезана је с начелом постигнућа. Неуспех, пропаст, промашај сопствене деце све се мање толерише. Пред препреком, хипермодерна породица се мобилизира, мање-више сложно, како би је уклонила без давања потребног времена детету да искуси препреку. Нарцистичка очекивања родитеља одбијају да се одмере са овом границом додељујући деци планове за обавезну реализацију. “

Али, родитељи који праве планове за своју децу кроје им несрећну судбину. Имати дете без мане, способно за резултате, одражава нарцистичке стрепње родитеља.

“Данашњи родитељи су заплашени могућношћу да би несавршеност могла пореметити слику њиховог детета као идеалног. То је нови мит наше цивилизације: дати деци све да би се био вољен; неговати њихово биће као способно да постигне резултате како би избегло искуство промашаја. “

Из тога следи да наши млади више не подносе неуспех, јер они који га не подносе су пре свега њихови родитељи, закључује Рекалкати.

“Младост је доба промашаја, или боље, доба где би промашај требало допустити. То је доба којем треба доба промашаја, грешке, блуђења, губитка, пораза, предомишљања, сумње, неодлучности, погрешних одлука, ентузијазама који се распршују и претварају у разочарања… доба издајства и заљубљивања…  Млади су изложени промашају, зато што је аутентични пут образовања пут промашивања.”

Деца којима родитељи нису дозвољавали промашаје, суштински су необразована деца, са све својим часовима енглеског од јаслица. Немају никаква знања о томе да постоји живот и после неуспеха. Да постоји живот и без сигурице. И да је много богатији и истинитији.

“Да би дошло до сусрета са истином жеље, нужно је залутати, пропасти, изгубити се. Kо се никад није изгубио, не зна шта значи пронаћи се… Млади умеју да се изгубе као нико други… знају да се изгубе и да се поново пронађу… Али суштинско је присуство одраслих да би се то збило. Нужна је кућа, везивање, припадност да би луталаштво уродило плодом. Нужно је да родитељи знају да толеришу стрепње тог кретања тамо-амо.”

Тужан је живот генерације која нема избор него да буде успешна, и то по мерилима својих родитеља. У окружењу своје деце видим примере како сјајни и талентовани млади људи не спавају ноћима и повраћају од стреса пред пријемне испите на факултету, јер је неуспех за њих нешто незамисливо и непознато. Страх њихових родитеља да се “данас без тога не може” постао је и њихов страх. Не знају шта се то тачно не може, али тиме је њихов страх само још већи.

А родитељи су ухваћени у ту машину још и пре него што се дете роди. Све је кључно, судбоносно, од избора трудничких витамина до избора боје за дечију собу. “Прва четири месеца су кључна”; “прве четири године су кључне”; “ако буде плакало дуже од минута имаће доживотне трауме”; “ако хвалите његове способности а не труд имаће погрешан ментални став”; “од тога да ли одмах поједе слаткиш или је у стању да се уздржи зависи хоће ли постати неурохирург или чистити улице”.

Такмичење са временом и другим родитељима тако постаје главни циљ модерног родитељства, а деца развојни пројекти са петогодишњим и десетогодишњим планом. У свој тој трци, родитељ нема кад да застане и запита се, како на дететову будућност заиста утиче сав тај лудачки темпо? И да ли почетна предност у знању енглеског заиста једног дана може да буде већи плус, него што страх од неуспеха, играње на сигурно, и неспособност ослушкивања својих аутентичних жеља и потреба – могу да буду минус?

Јована Папан

detinjarije.com