Приче из Пчиње, поглавље 3, прича - Купус
Већ деведесетпете године почели смо градњу новог конака у Светом Пантелејмону, у Лепчинцу, на месту старог ког су 1944. године упалили Бугари. Убили Руса оца Меркурија и тада је и замро живот у манастиру. Отац се уселио у једну собу старог конака, па се одатле градило и дограђивало. Полако је почело да се окупља и братство. До 1998. године било их је десетак. Изградња конака је отпочела већ у пролеће. Све ми је изгледало невероватно. Какав конак, ни леба немамо. Сваки дан једемо купус. Додуше, било је и промена: купус, пасуљ, макароне. А по цели дан се ради. Купус јело, купус салата. Боравио код нас тада неки брат Буца из Београда. Помагао у радовима скоро цело лето. Ухватила и дубока јесен, а још се ради.
„Не могу више да га видим.“- каже он.
„Кога?“ – пита братија.
„Па, тај купус! Дабогда никад више не родио!“
Мало озбиљно, мало кроз шалу, често би он роптао на глас.
Једног дана уђем у подрум где нам је била каца са купусом, кад тамо у бурету, на површини плута удављени пацов. Отрчим код Оца и кажем:
„Оче, удавио се пацов у купусу! Шта да радимо?!“
„Па, извадите га.“
Рече кратко „извадите га“, и тачка. Више ништа не проговара. Гледам га, ћутим и чекам са надом да нисам добро разумела шта је хтео да каже. Међутим, добро сам разумела.
Извадимо пацова из купуса и наставимо истом динамиком да једемо тај купус.
Кажем Буци: „Буцо, удавио се пацов у купусу.“
Каже: „Тооооо!“
Даље ништа нисам смела да кажем.
facebook.com/manastirbrnjak
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
