Усамљеност у односу

Повлачење у самоћу, која је потреба једне особе, често створена још у детињству и младости, други партнер може доживети као одбацивање и недостатак љубави

Данас многи људи имају незадовољену потребу да неко време буду сами. За њих је самоћа прилика да се посвете себи, да се одморе, да уреде своје мисли или да се баве оним у чему уживају. Они самоћу доживљавају као прилику да буду у друштву са самим собом.

Потреба за самоћом се уобличава у детињству и младости. Деца која су из неког разлога морала да више времена буду сама научила су да то време искористе и да се притоме добро осећају. Када одрасту они имају већу потребу за самоћом што некада може постати проблем у везама и браковима. Њихово повлачење у самоћу други партнер може доживети као одбацивање и недостатак љубави. Зато они некада „беже” у самоћу тако што устају раније од партнера или лежу касније.

Неки не подносе самоћу

Супротност њима су људи који не подносе самоћу. Када су сами они се осећају усамљено, а некада истовремено и невољено, мање вредно и одбачено. Због неподношења самоће они ступају у било какве социјалне односе.

На квалитет нечијег живота утиче способности да се ужива у друштву са другима, али и способност да се буде сам. У љубавним везама особа која не подноси самоћу постаје зависна од партнеровог присуства, што може оптерећивати везу.

Као што се у самоћи људи могу осећати веома добро, тако се и људи који су у друштву других могу осећати усамљено. Реч је о посебној врсти усамљености – усамљеност унутар односа.

Да неко не би био усамљен није довољно да буде у друштву других, већ је потребно да буде у друштву неких њему посебних људи. Осећање усамљености се појављује онда када неко није у друштву оних других који су му емоционално важни. Непријатност осећања усамљености покреће особу да потражи друштво значајних других. То могу бити особе које јој јесу или које би јој могле постати емоционално важне.

Када се неко у друштву других осећа усамљено, то је знак да му ти људи нису емотивно значајни. Када се неко осећа усамљен иако је у вези или браку, то може бити сигнал да се разочарао и отуђио од некада вољене особе. Ово осећање усамљености унутар односа је знак да треба нешто учинити како би се партнери поново зближили, јер у противном може бити разлог за прекид везе или развод.

Људи који се осећају усамљено унутар неког односа, било да је пријатељски или љубавни, често то осећање крију од других. Признати другима да смо у њиховом друштву усамљени јесте признање да нас постојећи однос не испуњава, да није довољно квалитетан, да имамо потребу за неким другим. Како то сазнање може друге емоционално повредити, људи су склони да прикривају своју усамљеност и да носе маску срдачности.

Управо због овог маскирања може се десити да неко ко је стално окружен људима, ко је забаван и популаран у друштву, увек радо виђен гост, заправо пати због добро скривеног хроничног осећања усамљености.

За разлику од оних који су веома добро свесни да се осећају усамљено иако то осећање веома добро крију од других, постоје они који своје осећање усамљености крију и од самих себе. Они своју усамљеност потискују у своје несвесно, а оно чега су свесни је повремено недефинисано незадовољство или осећање празнине. Они некада покушавају да изађу на крај са овим осећањима тако што пију алкохол, узимају дроге, своју празнину испуњавају форсираном забавом, сексом или се теше куповином разних предмета. Често профили ових особа на социјалним мрежама обилују разноразним доказима њиховог „квалитетног” живота, тако да нико не би помислио да их мучи осећање празнине.

Осећање усамљености највише мучи, на овај или онај начин, оне људе који су себи забранили да се емоционално везују за друге. Најчешћи разлог томе је што се плаше да би могли бити повређени, остављени, одбачени када би се везали. Зато они остају емоционално „невезани”, без осећања припадности. А када неко себи забрани да се емоционално везује, он је заправо себи забранио да некога воли и себе непотребно осудио на трајно стање емоционалне отуђености.

Зоран Миливојевић
politika.rs