Шта сам ја Богу згрешио?

Шта сам ја Богу згрешио?
Помисли трогодишњак кога управо терају да једе боранију у малом вртићу у Пастеровој...
Шта сам ја Богу згрешила?
Помисли ученица 7 разреда основне школе „Петар Петровић Његош“ у Ресавској након што је схватила да ће дефинитивно бити недовољна на полугођу и да због тога вероватно неће ићи ни на зимовање нити добити нове УГГ-сице за Нову Годину...
Шта сам ја Богу згрешила?
Помисли ученица средње медицниске школе у Делиградској након што је схватила да јој је симпатија из одељења сееновала поруку и да сада показује телефон свом другу из клупе...уз онај посебно понижавајући подсмех...уз оно „еј види ову молим те“...
Шта сам ја Богу згрешио?
Помисли студент медицине по изласку са Института за анатомију након што је седми пут пао испит из анатомије...
Шта сам ја Богу згрешио?
Помисли тридесетдвогодишњи мушкарац по изласку са Kлинке за урологију у Ресавској улици гледајући отпусну листу на којој недвосмислено пише да је стерилан...да његови тестиси не садрже ниједног јединог сперматозоида...и да никада неће моћи да има своју децу...
Шта сам ја Богу згрешила?
Помисли тридесетдвогодишња жена током силаска низ степенице са одељења за мултиплу склерозу на Kлиници за неурологију у Улици Доктора Суботића...након што су јој несумњиво потврдили дијагнозу...које се највише плашила...
Шта сам ја Богу згрешила?
Помисли нешто старија жена на степеницама испред Института за онкологију у Пасртеровој након што су јој рекли да има још три месеца живота...можда шест...
Шта сам ја Богу згрешио?
Помисли средовечни човек испред капеле у Делиградској док попуњава безбројне формуларе...са којим ће моћи да подигне свог сина јединца...погинулог у саобраћајци током викенда...
Не знам...
Замишљам једну велику зграду на Небу...
Неке велике степенице...
Безброј канцеларија...
Огроман број запослених који обрађују све пристигле молбе и захтеве...
Све поруке срџбе и љутње...
Тапацирана врата Директора на последњем спрату до кога је јако тешко доћи...
Али који би вероватно...када би имао времена да се позабави Једним Просечним Преподневом на Савском Венцу у Београду...прокоментарисао да је то једноставно тако...и да је све то део Живота...и да нигде ни не пише да ће бити лако...те да није поента у томе какав ти је живот...већ какав си Човек...
И пребацио своје мисли на неку Украјну...где је исто тако једно обично преподне...
Стварно се дивим...
Овима који верују да је живот само леп...сјајан и ружичаст...
Да је свуда цвеће и пролеће...
И да нам Универзум нешто дугује...
И да ће нам дати све што пожелимо јер смо посебни и ми то заслужујемо...
Понекад помислим да су они можда срећници...
И да су праву...
Али нису...
И ја нажалост не могу у то да верујем...
Јер се Једно Обично Поподне на Психотерапији састоји од неколико оваквих „шта сам ја Богу згрешио“ прича...
Али зато знам...
Да чак и оволико неправедан...нефер...окрутан...суров и понекад бесмислен живот има смисла...колико год то парадоксално звучало...
И да је на нама да га пронађемо...Сами Себи...
Јер већ сутра...
Један трогодишњак ће први пут учествовати у позоришној представи...глумећи дрво...
Једна ученица ће отићи на породични ручак са својим поносним родитељима након што је победила на општинском у рецитовању...
Једна средњошколка ће се први пут пољубити у паркићу испред психијатријске клинике...
Једног студента ће пијаног другови носити кући у студењак након положене анатомије...и сазнања да „може“ да заврши медицину...
Један мушкарац ће осетити прву ерекцију у животу након терапије на уролошкој клиници...
Једна жена ће преспавати ноћ без епи напада уз нове неуролошке лекове...
Једна жена ће преживети карцином дојке упркос свим вероватноћама...и прогнозама...
Један пар ће сутра изаћи на онај други излаз са ГАK-а са жгебчетом у наручју након 18 –те вантелесне...
То је све само живот...
И једноставно су таква Правила Игре у овом Универзуму...
На овој Планети...
Некад је јако ружно...
Некад је јако лепо...
Што пре то прихватимо...
И осмислимо оно што је до нас...
То ће нам пре бити боље...
Јер...
Ако би само горе поменути Јунаци замислили да им се дешава судбина једне особе иза њих у тексту...уколико би се ментално само за тренутак померили за једно место унапред у причи...нико се не би претерано једио...ни секирао...ни Богохулио...
Одмах би потписали тај Уговор...не читајући мала слова...
Осим послењег Јунака који можда ни нема где напред...
Јер шта је горе од тога да ти погине син јединац?
Осим можда да га ниси ни имао...
Али то је већ веома тешка математика...
Kоја нас враћа на почетак...
И основне постулате рационално емотивно бихејвиоралне психотерапије...да нисмо узнемирени оним што нам се дешава...већ начином како то сагледавамо...
Да су наша осећања увек последица високо субјективних коструката објективне реалности...
Тојест да наш начин размишљања одређује то како ћемо се осећати...а не реалност сама по себи...
И да увек имамо опцију да се држимо богохулне позиције - што баш мени?
Или захвалне – хвала што се баш мени није десило нешто још горе из Земаљског Дијапазона Мука...
Свакако...
Што би рекао мој Учитељ Владан Беара...
„Уколико вам је уживање смисао живота...ГАРАНТУЈЕМ да ћете постати депресивни...јер сваком живот у једном тренутку постане суров“...
Спас није у томе да проблема нема...
И да уживамо непрестано...
Већ је Лек у Смислу...
У нашим малим принципима живљења који су у потпуности у складу са нашим системом вредности...
Схватању да смо ми само обични људи на једној обичној планети која има своја правила...писана и неписана...
У осмишљавању бесмисленог...
У стоичком трпљењу недаћа...
У развијању мудрости...
У захвалности...
У љубави...
И у слављењу Оних Ретких Чаробних Тренутака Среће...Радости и Смеха...
Због којих вреди живети...
Упркос Свему...

facebook.com/drvladimirdjuric