Архимандрит Кирил (Павлов) : Беседа о молитви светог Јефрема Сирина

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, током Великог Поста, слушамо, како на свакој великопосној служби свештеник чита кратку, али умилну молитву: Господе и Владико живота мога, дух лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. Да, Господе Царе, даруј ми да увидим своја сагрешења и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова молитва се састоји из свега десет молби, међутим, она својим покајничким духом и способношћу да приводи човека у сакрушење срца, превазилази многе друге молитве, због чега је и прихваћено да се чита током Великог поста, када нас Црква призива на обновљење душе, на подвиг самоиспитивања, усиљену молитву и покајање, на очишћење својих грехова. Свака њена реч наилази на отклик у нашој души и помаже нам да схватимо своје пороке и зажелимо врлине, и орасположује нас на молитвено обраћање Богу за помоћ у борби са својим страстима. Састављач ове молитве, преподобни Јефрем Сирин, читав живот је плакао, и стога је она испуњена тако дубоким осећањем које побуђује на покајање и утеху.

Свети Јефрем своју молитву почиње обраћањем Богу: Господе и владико живота мога… Реч Божија нам открива, да је наш живот повезан са Богом, од Њега зависи, и Њиме се одржава. У Његовим рукама које (нас) милују, налази се удео праведних и неправедних, добрих и злих и читавог животињског и биљног света. Нико и ништа не може постојати ни дана ни часа, без Његове животворне силе Духа Светога, која подржава постојање сваке створене живе твари. Зато, осећајући Бога у своме срцу, не можемо бе молитве Њему, без Његовог благослова, нити почети, нити наставити, нити завршити, ма које дело на земљи. Бог је заиста Господ, Начелник, Владика нашег живота.

У првој прозби преподобни Јефрем моли Бога да му не да духа лењости. Лењост је свима позната – нерад и небрига за најпотребније послове, а најпре за своје спасење. Она може човека довести до непокретности, до потпуног застоја, како у духовном животу, тако и у неопходним свакодневним занимањима.

Спољашња лењост, позната је скоро свима, зато што смо сви ми, у неком степену саудеоници ове душевне болести, када се предајемо нераду и лењствовању и допуштамо небригу око своје домаће молитве, пропуштамо одлазак у храм, или дозвољавамо себи да на молитви бивамо ужурбани, да би је што пре завршили и предали се одмору или сујетној разоноди; али када ова болест погоди све силе наше душе, наступа тешко морално, душевно стање. Тада човек већ не живи нормалним, уобичајеним животом, јер у његовој души нема сталног оживотворавајућег начела за потпуну људску делатност, већ живи привидним, умишљеним, бескорисним, никоме не потребним животом. Радо се предаје бескорисним маштањима и испразним сујетним разговорима и постаје неспособан за ма које добро дело.

Ова испразност, ова раслабљеност и нерад, удаљују нас од главне наше бриге – за спасење. Зато се и молимо, да би нас Господ избавио од ове болести.

У другој прозби, преподобни Јефрем моли Господа да га избави од духа унинија. Униније је такво мрачно, тегобно душевно стање када се човек у свему у животу види само његову тамну страну. Ничему се не радује, ништа га не задовољава, околности му се чине неподношљивим, на све ропће, раздражује се због свега… речју, сами живот му представља терет. Свети Оци нас уче, да униније долази од ове исте лењости, од маловерја, од неверја, од непокајаности за грехе. До унинија може довести и претходећи гнев или ако увредимо неког, одсуство страха Божијег, брбљивост или – несреће у личном животу, на послу и томе сличне непријатности.

Уз то, веома често, само униније доводи до другог, још опаснијег душевног стања, које се назива очајање, када човек често прима мисли о превременој смрти, па је чак сматра истинским добром на путу свог живота на земљи.

Предати се очајању значи прекинути везу са светом који окружује, и немати заједницу са Извором нашег живота – Богом. „Нећу да живим, изгубио сам интересовање за живот, он нема никаквог смисла“ – овакве се речи могу чути од човека који је обузет очајањем. Пошто је ова болест јако тешка, зато и преподобни моли Бога да га избави од ње. Овај порок је такав да се против њега треба молити упорно, истрајно. Овоме нас учи и сам Спаситељ у Јеванђељу, говорећи да не треба никада да нам досади, већ увек треба да се молимо (уп. Лк. 18, 1).

Упорна, стална молитва, сједињена са вером у снагу молитве и Божију помоћ, васпоставља везу са светом који нас окружује и чува нас од унинија. С молитвом треба сјединити и труд очишћења савести кроз тајну покајања, кроз шта такође долази благодат Божија, која снажи наше душевне силе. Читање духовних књига и живот по Божијим заповестима су најбољи начин да се сачувамо од погубног духа унинија.

У трећој прозби, преподобни Јефрем моли Господа да га избави од духа властољубља. Страст властољубља је уткана у нашу греховну, гордељиву природу, и пројављује се у свим областима људског живота. На пример, у односу оца породице према породици, начелника према потчињенима, наставника према ученицима, старијих по узрасту према млађима. Свако жели да друге потчини своме утицају, да им диктира своју вољу. Такво душевно расположење је противно Христовом јеванђелском учењу, Који је Сам показао пример најдубљег смирења и често говорио да онај који хоће да буде већи, нека буде свима слуга (уп. Мт. 20, 26 – 27; Мк. 10, 43 – 44; Лк. 22, 26).

Са овим пороком је свезана скривена тајна гордост, и зато, када у нама постоји страст да учимо друге, да их поучавамо, укоревамо, то је сигуран знак да је наша душа обузета духом властољубља. Овај дух чини човека противником читавог окружења, а осим тога и неспособног да се бори са својим страстима и пороцима. Зато се и молимо Господу, да нас избави од њега и да му не допусти да овлада нашом душом.

У четвртој прозби преподобни Јефрем моли Господа да га избави од духа празнословља, коме су склони готово сви људи. Свако воли да паметује, а дар речи нам је, међутим, дат да би смо устима прослављали Бога и преко речи имали заједницу једни са другима, изграђујући се међусобно. Постоји мудра народна пословица која трвди да је реч – сребро, а ћутање – злато. Ове су се истине држали многи светитељи, који су затварали своја уста, премда је и било неопходно – ради опште духовне користи – да их отварају ради разговора.

Прекомерним причањем човек пустоши своју душу, раслабљује је и расејава. Погледајмо на Спаситеља, како су његове поуке и упутства били кратки! Молитва Господња је дата у свега седам прозби, а заповести блаженства у свега девет стихова. Анђели славослове Бога, такође кратко: „Свет, Свет, Свет, Господ Саваот!“

Као што сасуд, који се често отвара, не очувава есенцију и аромат и најмиомирисније ствари, смештене у њему, тако ни душа човека који воли да празнослови, не сачува на дуго време добре мисли и добра осећања, већ избљувава из себе оштре осуде, сплеткарења, клевете, лажи итд. Зато се Црква и моли у току Поста: Постави Господе стражу устима мојим и двер ограде устима мојим. Не допусти срце моје у речи зле (Пс. 140, 3 – 4). Као што коров прекрива тло и смета да на њему израсте добро биље, тако и празне, гњиле речи убијају душу и не дају могућност да на њој израсту добре помисли и осећања.

Дакле, драга браћо и сестре, памтећи и чувајући благе лекције, скривене у молитви преподобног Јефрема, и следујући им, неизоставно ћемо привући на себе Божију благодат и бићемо драги своме Небескоме Оцу, удостојићемо се да гледамо горњи Јерусалим и да блаженствујемо са свим небеским силама и душама праведних.

А зато увек, а нарочито у данима Великог Поста, чешће вапијмо: Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у све векове. Амин.

manastirpodmaine.org