Богослужбени сасуди: Плаштаница

Тако се назива платно са извезеним или насликаним мртвим Христом непосредно после скидања с крста. Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је био символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма, где му се народ поклањао до краја јутрење Велике Суботе. Тада је (на јутрењи Велике Суботе), на трисветом великог славословља, које се појало споро („како је уобичајено да се поје на опелу”, према пропису Типика), по угледу на сахрану мртвих, Јеванђеље обношено у литији и полагано - иконично сахрањивано - на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Већ је речено, када смо говорили ο воздуху, да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Христа. Судећи по сликовитијим представама скидања с крста и полагања у гроб, представа мртвог Христа на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par ехсеllапсе символ Христа, да би доцније постепено прерасла у самосталан литургијски „предмет”, у „плаштаницу”, која се, додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела, развила у „оплакивање Христа” (επιτάφιος θρήνος), док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи на стиховњим стихирама вечерње Великог Петка и полагана, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља, итд.) до момента символичног „полагања у гроб” после завршетка „опела”, односно јутрење Велике Суботе (служба оплакивања Христа). Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је, по предању, тело Христово било припремљено за полагање у гроб и који је био у Јерусалиму, а затим у Ефесу, док у време Мануила I Комнина (око 1160) није пренет у Константинопољ, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на свету трпезу или кувуклију Светог гроба, да би се што више истакла његова символичност. Када се једном стигло до ове тачке било је лако да дође до погрешног тумачења овог стола и да се он почне сматрати гробом Господњим (или „Христовим гробом", према нашој терминологији, прим. прев.), а полагање Јеванђеља и плаштанице на њега почело се сматрати за полагање у гроб и, на крају, да би конфузија била потпуна, на њему је почела да се служи света литургија Велике Суботе. На Светој Гори и у манастирима који држе стари исправнији Типик, као и у словенским црквама, Христов гроб још увек има првобитну форму стола, што значи да нема киворијум.

facebook.com/sveti.palama