„Иде Стефан и бије нас“: Зашто се демони и данас боје Првомученика

Православна Црква 15. августа слави пренос моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана. Овај догађај није само литургијски спомен, већ живо подсећање да је смрт за Христа – семе живота, а не крај пута. То је сведочанство да светитељи нису само у прошлости, у књигама и иконама, него да су ту, са нама, у стварности – у тишини храмова, у мирису тамјана, у срцима која још верују. Њихова тела, мошти, нису пуки остаци, већ сасуди Светога Духа, обитавалишта благодати коју ни време ни смрт не могу да избришу. Има у њима нечег што измиче логичком – али не и живом искуству Цркве. Они који су целим бићем заволели Христа, и у свом телу су Га понели као тајну силу – и та сила се не гаси, него бива све присутнија како време пролази. Зато је прича о открићу и преносу моштију Светог Стефана нешто више од историјског догађаја: она је попут продуженог Јеванђеља – и у њој се, као и у Јеванђељу, јављају анђели, сија ноћ, беже демони, а љубав побеђује смрт. Од каменовања до небеске славе Свети Стефан је први који је мученички посведочио васкрслог Христа. Као архиђакон, „испуњен Духом Светим“, постављен од апостола да брине о сиромашнима, он је свој земаљски живот завршио испред Синедриона, сасвим слично како је и његов Господ био постављен пред Пилата. Док су га каменовали, он је гледао у небо, видео Христа где стоји са десне стране Оца и изговорио речи које никада нису заборављене: „Господе, не урачунај им ово као грех.“ У томе се чује ехо праштања самог Спаситеља: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“ Али Стефан није нестао у прашини камења. Смрт га није угасила – она га је запалила. Оно што су људи покушали да угуше, Бог је учинио неућутљивим. Стефанова слава је тек почела, јер се Бог не одриче својих пријатеља, чак ни после смрти. Чудотворно путовање моштију Прошло је више од четири века када је света Јулијанија, тражећи гроб свога мужа Александра, у Јерусалиму нашла – не њега, него Стефана. Промислом Божијим, уместо супруговог, узе ковчег са моштима првомученика. То није била грешка, него откровење. Када су кренули из града, ноћ се претворила у светлост – из ковчега се ширио миомир, а из ваздуха се чуло анђеоско појање. У исто време, издалека, попут невидљивог крика, чуло се и нешто друго: „Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас!“ Били су то гласови демона који нису могли да поднесу присуство светитеља, мада је његово тело већ било у гробу више од четири столећа. У страху, слуге су упитале госпођу Јулијанију: „Не возимо ли ми ковчег Првомученика Стефана?“ А она, мирно, са сузама радости, одговорила: „Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов.“ Када су стигли до мора, подигла се страховита бура. Лађа је била на ивици да буде прогутана. Али тада се сам светитељ јавио присутнима и рекао: „Ја сам с вама, не бојте се.“ И море се утишало. Од тог тренутка, није више ковчег био оно што носе, него – Стефан је био онај који води. Када су пристали у град Халкидон, чувши за овај догађај, дошли су болесни са свих страна. Сви који се приближише ковчегу – оздравише. Демони су изгоњени, а ноћу је ковчег сијао, као да не носи тело, него сунце. Из њега је избијао не само миомирис, већ и глас – не речима, него срцем – да је Бог жив и да они који Га љубе, не умиру. Позив на веру и љубав Ова прича није само за дивљење. Она је и за опомену. Данас су мошти светих за неке предмет подсмеха, за друге – пука традиција. Али они који верују знају: мошти нису остаци, већ знаци. Знаци Царства Божијег које већ почиње. Знаци да је љубав јача од смрти. Црква није удружење сећања, већ заједница Живих – живих у Христу. И међу њима је и Стефан, први међу мученицима, први међу онима који су својом крвљу написали реч: „Верујем!“ Свети Стефан нас не учи само како да преживимо – већ како да волимо. Како да се молимо чак и за оне који нас мрзе. Како да гледамо у небо чак и кад на нас пада камење. У времену када речи постају оштрије од камења, када мржња прелази у навику, а праштање у заборав, потребан нам је Стефан – не као фигура у иконостасу, него као савест у срцу. Он нас подсећа да је пут љубави увек тежи, али увек божански. „Стефан, камењем убијен, дошавши мучи нас страховито и гони нас свуда – на земљи и на мору,“ викали су демони. А Црква кроз векове одговара: „Слава Теби, Боже, који прослављаш оне који Тебе прослављају.“ Док читамо о преносу његових моштију, не заборавимо: Стефан није пренет само у Цариград. Пренет је у Цркву. И у наше време. И у наше срце – ако смо спремни да га примимо. Свети архиђаконе и првомучениче Стефане, ти који си видео небеса отворена и Христа где стоји с десне стране Бога – моли се за нас. Да и ми једног дана станемо пред Њега, не са камењем у рукама, већ са љубављу у срцу. Амин. За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић