Светлост Тавора и тама света

У животу Господа Исуса Христа на земљи било је мало радосних и светлих тренутака. Бог се оваплотио и ушао у овај свет не да би живео у слави, већ да би се погрузио у таму човека, да би са нама поделио муку, тегобу, бол, и сву тежину палог живота. Зато је Христос толико времена проводио са грешницима, онима који су тражили просвећење, очишћење, спасење. Зато је изабрао пут Крста, био одбачен, понижен, пљуван и распет. Сишао је чак и у ад – да би и то најдубље пространство, где је до Његовог доласка царовало зло, испунио Својом светошћу и божанским присуством. У Јеванђељу се описује само неколико тренутака када је божанство Христово засијало пред људима отворено. Један од тих тренутака било је Крштење на Јордану, када се с неба чуо глас Очев: „Ово је Син мој љубљени, Који је по мојој вољи.“ Други такав догађај, који данас празнујемо, било је Преображење на гори Тавор, када је Исус, у молитви, преобразио Своје лице које „засија као сунце“, а Његове хаљине постадоше беле као светлост. Поново се чуо глас са неба: „Ово је Син мој љубљени – Њега послушајте.“ Ученици су били потресени тим призором. Апостол Петар је узвикнуо: „Господе, добро нам је овде бити…“ – желео је да се тај тренутак никада не заврши, да та светлост остане, да се више не силази у долину. Али – Преображење је трајало кратко. Господ је сишао са горе, и поново се нашао међу људима, суочен са болестима, демонским силама, потребама, плачем. А затим је дошао и Гетсимански врт. И Голгота. И живот сваког од нас има своје Таворе и Голготе. Понекад је Бог тако близу да осећамо Његову светлост као живу стварност, и желимо да тај тренутак траје вечно. Али понекад нам се чини да нас Бог напушта, да нас оставља у тами, са нашим слабостима, страховима, гресима. И управо тада, важно је сећати се Тавора – да та светлост и даље постоји, да нас она и у тами греје, да је Бог ушао и у таму да је обожи изнутра. Светлост која је обасјала Христа на Тавору није била од овог света. Није била сунчева, нити светлост огањ или муња. То је била нетварна светлост, Божија енергија, Само Божанство, невидљиво, али јављено. Иста она светлост коју су у историји Цркве виђали свети људи: Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, и у новије време – старац Софроније, који је много пута био удостојен да види нетварну светлост. Божанска светлост не сија да бисмо се дивили и опијали. Она нам се даје да бисмо се преобразили, да бисмо и ми почели да светлимо, како рече Господ: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима.“ (Мт. 5,16) Преображење Господње није само историјски догађај – оно је позив. Позив да се и ми преобразимо, да дозволимо Богу да нас преобликује, да светлост Његова кроз нас озари друге. Али, да се то догоди, потребно је да живимо по Јеванђељу. Јер многи би пришли Цркви – да нису срели „хришћане“ који су издали своје звање. Уместо да буду сведоци светлости, они су ширили таму гордости, осуде, лицемерја. Зато, када осетимо тренутке просветљења, било у храму, у молитви, у Причешћу – нека нас они покрену да се мењамо. Да се не задовољавамо формом, него да се пењемо на своју гору Тавор, ону највишу тачку наше душе – и одатле светлимо. Да се не спуштамо у блато овога света, него да носимо светлост Божију као пламен који греје, а не осуђује. Митрополит Иларион (Алфејев) За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов Извор: azbyka.ru