Како не дозволити да исповест пређе у формалност

Како не дозволити да исповест пређе у формалност

Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју.

Свако од вас има свог духовника, са којим разговарате и коме се исповедате: он је дужан да вас упути у то, колико се често требате исповедати: да ли пред свако свето Причешће или једанпут месечно или некако другачије. Моја жеља је да се свако од вас једном месечно генерално исповеди, када са свештеником будете насамо и да се исповедите без журбе.

Што се тиче грехова „малих“ и „великих“... Поновићу речи Митрополита Антонија Сурожског, који је у свету био хирург и као лекар је учествовао у Француском Отпору у Другом Светском рату. Он је говорио: „Довели су ми војника са озбиљном, али једноставном повредом: оперисали смо га и опоравио се. А дешавало се да доведу борца који има много малих рана: он тешко крвари и не можемо га спасти. Ране су готово минорне, али их је толико много, да оне изморе тело и човек умире.“ Због тога уколико чак и „малим“ гресима не придајемо значење и не лечимо их покајањем, водиће нас духовној смрти.

Наравно дешава се да уколико се недовољно припремамо за Исповест, онда имамо утисак да се она претвара у формалност. Али верујте, никаква исповест не може бити формалност, чак иако нам се чини да се ништа необично није догодило у исповести! Исповедамо се како бисмо примили Божју силу у борби са грехом. Када донесемо одлуку да се исповедимо, у нашој души се неприметно дешавају промене. И формализам исповести никада не би требало да буде изговор да се тај чин одложи.

Такође се суочавамо са тиме, да сваки пут исповедамо једну исту страст, један исти грех. Желим да вам наведем један пример из „Отачника“. Један монах је дошао старцу и рекао: „Оче, имам снажну блудну страст. Не знам шта да радим. Молим те помоли се, како би ме она оставила, зато што страдам.“ Старац се помолио за њега и при сусрету му је рекао: „Помолио сам се и Господ ми је рекао, да уколико се не бориш са том страшћу, нећеш спасити своју душу. Кроз борбу са том страшћу ћеш се укрепити.“

Свако од нас има неки грех, страст, са којом се нужно мора борити. И нико не зна време када ће она од нас одступити. У разговору са искусним монасима, који су у манастиру по тридесет, педесет година, слушам како они сви једногласно говоре: „Мисли мирјанина постепено почињу да напуштају главу минимум кроз двадесет до двадесет пет година.“ Ето колико година траје стални духовни рат!

Исповедајте се, зато што што су некада потребне деценије да бисте се избавили од греха. И спасење је цео процес који се не завршава за дан или два.

Ако не осећате у себи  ниједан грех знајте да сте у прелести. И слава Богу, да на исповести имамо шта да кажемо свештенику! Што сам ближе Богу, то ми се јасније открива несавршенство и то је закон духовног живота. А уколико сам дошао и рекао: „Баћушка, код мене је све нормално, јуче сам се са архангелом срео“, то је показатељ да је болест увелико присутна.

Због тога је нужно исповедати се, кајати се и памтити да ћемо светитељи постати само онда када нас Господ туда призове. А овде је наш живот постојана борба, труд и рад на самом себи.

Епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин)

obitel-minsk.ru