Kомплекс преваранта

Особа са овим проблемом у стварности има квалитете и друштвени статус, постиже успехе, али себе ипак не сматра вредном, већ има једну врсту комплекса ниже вредности.

Извесним људима је близак доживљај да у неким ситуацијама варају друге, иако то заправо не чине. Поготово онда када други имају о њима високо мишљење за које они сматрају да је претерано позитивно. Када је такав доживљај хроничан, говоримо о комплексу преваранта.

Постоји велика разлика између тога да неко стварно вара друге људе и нечијег доживљаја да вара. Стварни преварант се претвара да јесте нешто што заправо није, тако да се свесно и намерно претвара да има квалитете, статус, циљеве које у стварности нема, а све то да би остварио неку стварну или симболични добит.

Кад лепотица верује да је ружна

Особа која има комплекс преваранта у стварности има квалитете, постиже успехе и има друштвени статус, али их не доживљава као своје већ се осећа као неко ко је својим поступцима друге навео да мисле да је она особа која вреди, док она зна да не вреди. Због тога је комплекс преваранта једна врста комплекса ниже вредности.

Тако, на пример, велика већина може сматрати да је нека девојка веома лепа, док она сама за себе сматра не само да није лепа, него да је сасвим просечне спољашњости или чак ружна. Због тога, у социјалним ситуацијама у којима други реагују на њену лепоту она себе доживљава као некога ко само глуми лепотицу, знајући да је иза те маске скривена друкчија истина.

Слично, мушкарац може важити у друштву за веома интелигентног и образованог, док он себе доживљава као некога сасвим просечне памети. Када неко похвали његову памет или знање, он се осећа као неко ко незаслужено добија похвале, неморално варајући друге тако што успешно прикрива своје интелектуалне недостатке.

Како долази до тога да неко има другима очигледне успехе и квалитете које он сам себи не признаје? Део одговора је у превисоким критеријумима саме особе. Она би себи признала неки квалитет само онда када би испунила своје превисоке и због тога недостижне критеријуме. Када је у питању лепота, описана девојка би сматрала да је лепа онда када би сви делови њеног тела били у складу са њеном идеалном представом о женском телу. Тек када би сматрала да има савршено тело, себе би доживљавала као заиста лепу жену. Како то није случај, она „зна” да није лепа и да не заслужује да је зову лепотицом. Слично, тек када би прочитао још десетак хиљада књига, онда би описани мушкарац себе доживљавао довољно образованим и тиме „заслужио” да себе зове паметним.

Често је да људи сматрају да не вреде довољно, али да ће вредети када остваре неки успех и тиме „докажу” своју вредност. Али када заслужено достигну дати успех, не доживе оно што су очекивали јер изостане доживљај личне вредности. Због тога остварени успех за њих и није прави успех, тако да себи постављају неки нови, још тежи циљ, верујући да ће им то донети осећање личне вредности. Међутим, како им осећање личне вредности измиче упркос томе што ређају успех за успехом, они се осећају као преваранти којима други незаслужено честитају на успешности.

Мучно осећање кривице

Типично је да особа која пати од комплекса преваранта има једно хронично осећање кривице због тога што „вара” друге. Како мучно осећање кривице покреће особу на признање греха, она се у свом покушају да саму себе раскринка и друге упозна са својим преварантским неморалним понашањем, сусреће са другим проблемом: нико јој не верује. Уместо да је доживе као преваранта, други је доживе као веома скромну особу која умањује своје квалитете и заслуге. Резултат је да се осећања варања појачава јер је сада особа друге „преварила” да је заправо само скромна особа.

Како се ослободити комплекса преваранта? У основи је потребна психотерапија кроз коју ће особа прихватити онај део своје личности који показује другима а које сама не доживљава као део свог правог Ја. Да би се то постигло потребно је да особа преиспита своје критеријуме на основу којих закључује да ли вреди или не вреди. Није проблем у висини критеријума, већ у томе што су недостижни. А када особа одустане од тога да условљава своју личну вредност испуњењем овог или оног критеријума, тада се отвара могућност да прихвати себе, а самим тим и онај успешни део себе.

Зоран Миливојевић

politika.rs