Митрополит Калист Вер: ''Ја честитам, кад се људи често причешћују"

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

Пред причешће свештеник возглашава „Светиње светима“, у смислу „свети Дарови за оне који су свети“, на што хор одговара: „Један је Свет, један Господ Исус Христос...“. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове.

Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, не радим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха не могу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као на пример света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред – смирено и тихо.

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто, причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.

Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја. Те минуте задају „смер“ целом дану и дубину коју је другачије не могуће достићи. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“, или „Слава Теби Господе, слава Теби“, или „Пресвета Богородице спаси нас“ или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим, када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. 

Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христос увек са нама и да нам даје Своју благодат.

eparhija-gornjokarlovačka