Новозаветно учење о љубави

Август 16, 2020 - 21:46

0 164

Новозаветно учење о љубави може се најкраће дефинисати овако: Новозаветно учење о љубави исцрпљује се Личношћу Богочовека Христа. На првом месту Нови Завет је нова личност, ново дело, нова љубав. Појавом Богочовека Христа на свет јавила се нова љубав, сушаствено нова. Акт оваплоћења Христовог најкраће синтезира љубав Божју према свету. Не може се рећи да је Христос постао љубав. Он је од вечности био љубав, и остаје. Љубав није акцидент, није атрибут Божанства, већ суштина Божанства.

Да, Христа љубити значи бити, постојати. Христос је љубав. То је доказао Својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем. Говорећи о љубави, Он је само рашчлањавао Своју Личност. Љубав, коју је Христос открио и поклонио свету, има искључиво карактер Богочовечански. У љубави су најважније две ствари: Бог и човек. Прво Бог, па онда човек. Човек се неминовно формира према Богу. Прва заповест је: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом, а друга је као и ова: Љуби ближњега свог као себе самога“ (Мт.22, 37-40; Мк.12, 30-31; Лк.10,27-28).

Прва заповест преноси у природу Божанетва сву личност човекову, сав ум, сву душу, сву силу и снагу његову. Упражњавањем прве заповести, човек постаје учесник у Божјој природи (2Петр.1,4). У човеку се постепено врши процес обожења душе, срца, ума и целокупне личности његове. Преживљавајући прву заповест, живећи у Богу, (човек) очишћава себе од грехова; уклања оно што дели срце од ума, и ум од душе, и љубав их сједињује до једносуштности. Тада престаје свака раздељеност царства човечје природе: престаје рат између ума и срца, и срца и воље. Љубав Божја везом савршенства везује све што је човечје и Божје. Ту престаје свако непријатељство према Богу. Из прве заповести истиче, исходи друга заповест.

Само човек који је сав обожен, сјединосуштен је љубављу Божјом, може истински љубити свог ближњег. Човек који љубав Божју преживљава као суштину свога срца, своје душе, свога ума, све личности своје, добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога, и у Богу. Свака љубав, која не истиче из бесмртног Бога, из вечног Бога – смртна је, људска је, без корена је. Друга заповест је немогућа без прве. Сву животворну силу своју друга заповест црпи из прве. Само у тој свепреданости Богу човек сазнаје себе, долази до себе, налази себе у себи. Само чинећи то, човек живи, и сваки ближњи је жив за њега: у сваком ближњем он налази образ (лик) Божји, то вечно живо у човеку, то вечно Божје. Јер је Спаситељ рекао: „То чини и бићеш жив“ (Лк.10,28).

Само у Богу и кроз Бога човек може љубити себе несебичном љубављу. Једино у том случају љубав није егоизам. Тада познавши себе, своју боголику суштину, човек је љуби, јер види да је то једини корен којим он залази у вечног Бога, у природу Божју. И то себе самог открива у ближњем свом и љуби његово себе по себи: јер је за њега оно вечно и свевредносно, ако и није за његовог ближњег, који није дошао до познања себе у Богу и кроз Богопознање у љубави. Само таква Богочовечанска љубав не престаје, непролазна је и вечна је. Спаситељ је рекао: „И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих“ (Мт.24,12). То је Спаситељ рекао, када је говорио о апокалиптичким ужасима кроз које ће пролазити Његови следбеници.

Само љубав, која је дубоко укорењена у природи Божанској, има сву своју снагу у Богу: снагом Божјом онасе држи и траје. Све је у њој од Бога и све бива по Богу, и сва је безакоња не могу охладнети и умањити, јер она види и зна да је корен свих безакоња бог мржње – ђаво, који је у суштини ништа, јер је мржња, а речено је: „Бог је љубав и љубав никад не престаје“ (1Јн.4,8; 1 Кор.13,8). И само та љубав не очајава, не боји се врата адових. А многи, чија је љубав не укорењена у Богу, доживљавају то да их безакоње, које и јесте чупање човека из корена, тј. из закона Божј ег, охладни и у очај ање баци. Љубав је Божји закон, а мржња је безакоње, безбожје.

Спаситељ је оличење, апсолутно оличење Богочовечанске љубави. Спаситељ је постао човек и тиме је показао Божију љубав према грехољубивом и грехоиманом човечанству, јер бити грехољубив у самој ствари значи бити непријатељ Богу, а пријатељ ђаволу. Говорећи: „Љубите непријатеље своје“ (Мт.5,44; Лк.6,24), Спаситељ је преводио у речи оно што је већ имао у животу, и у делу и у Личности Својој. Дајући ову заповест о љубави према непријатељима, Спаситељ је у основи променио не само појам о љубави, већ и суштину љубави. Богочовечанска љубав нема граница, јер „ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате“, вели Спаситељ (Мт.5,46). Љубав је лествица према свему што је савршено, што је Божје.

У новозаветној љубави Спаситељ не допушта релативност. Њен је циљ да човека учини савршеним, као што је Бог савршен, јер је речено: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48). Љубав је знак, по коме се може познати да човек припада Богу. А мржња је знак да човек припада ђаволу и његовим кумирима (=идолима). „Нико не може два господара служити, јер ће на једнога мрзити, а другога љубити; или једноме волети, а за другога не марити. Не можете Богу олужити и мамону“ (Мт.6,24; Лк.16,13). А то значи: Хришћанство не допушта златну средину, компромис између мржње и љубави, компромис између добра и зла. Зато је потребна подвижничка одлучност за службу Богу. А љубити Христовом љубављу и значи служити Богу без резерве. Љубав не трпи грех. Христос је оваплоћење апсолутне, савршене љубави, зато у Њему нема греха, зато је Он безгрешан. Љубав изгони грех, удаљује грех. Љубав одашиље, отпушта, опрашта грех, јер је Безгрешни Спаситељ рекао: „Опраштају јој се греси (који су) многи, јер возљуби много; а коме се мало опрашта, мало љуби“ (Мр.7,47). Зато што је Христос највише љубио, највише је и човечанству опростио.

Ко много љуби, много и опрашта. Мало љубити, значи трпети грехе у себи. Човек који љуби себе Богом и у Богу, не може узнети и грехе своје у Божју природу. Зато, што је у Богу такав човек љуби много, очистио се од грехова, од нељубави, од мржње која дели од Бога, која привлачи себи. Љубав је она центрипетална сила, која оно што је вечно у човеку вуче Богу, узноси, шаље, одвлачи к Богу, а двоји од небога, – од грехова. Љубав дели човека од грехова, двоји грехе од грешника; никада не идентификује грех са човеком по себи. Што већа љубав према Христу, то мања према греху, то већа мржња према греху.

Љубав је чистилиште од грехова. Најбитнији карактер Богочовечанске љубави јесте оваплотљивост. Љубав је узрок Христовог оваплоћења: “ Јер Бог тако љуби свет, да и Сина Свог Јединородног даде, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн.3,16). Само савршена љубав може дати и предати Јединородног. Само је љубав способна да се оваплоћава, да даје себе другима, остајући собом, само увећана животом других. У Христовом смислу љубити значи оваплотити се у љубљеног, оједносуштити се с љубљеним; изгубити себе, душу своју за друге, да би је нашао оживљену вечним животом. Христос је из љубави постао једносуштан са човеком и тиме једном за свагда дао садржину и метод хришћанске љубави.

Светлост је еманација љубави; љубав зрачи светлошћу, која осветљава сва зла и сва добра у васељени, која открива таму злих дела, којом се обавијају злотвори (Јн.з,19). „А суд је овај што видело (=светлост) дође на свет и људима омиле већма тама, него ли видело; јер њихова дела беху зла“. Син Јединородни је љубав и живот вечни и светлост, а зло је мржња, и тама, и смрт. Главна карактеристика новозаветне љубави јесте: жртвеност, апсолутно себедавање љубећег љубљеном. „Отац љуби Сина и све даде у руке Његове“ (Јн.3,35). Отуда љубити значи изаћи из себе и прећи у другог, предати себе другоме. Бог је љубав (1Јн.4,8), и то апсолутна љубав тиме што не ограничава Себе, већ ту љубав преноси у твар. Немати у себи љубави Божје значи немати у себи знања о Богу. Богопознање долази кроз Богољубље. Спаситељ вели Јеврејима: „Знам вас да ви у себи немате љубави Божје“ (Јн.5,42), „И зато нећете да дођете к Мени да имате живот“ (Јн.5,40). Значи, љубав је та сила која човека вуче из смртног ка бесмртном, из временог ка вечном. Када човек нема љубави Божје у себи, не може доћи ка Христу. „Нико не може доћи к Мени, ако га не привуче Отац Који Ме посла“(Јн.6,44).

Отуда, познање Свете Троице бива самом Светом Троицом. Човек сам по себи без помоћи Троичнога Божанства, или човечанство као колективна јединица, не може никада доћи до истинитог познања Троичног Божанства. Немогуће је љубити Бога, не љубећи Сина Божјег. “ Кад би Бог био ваш Отац љубили бисте Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох“ (Јн.8,42). Ко не љуби Христа доказује да није рођен од Бога, да му Бог није отац. Ко осећа себе сином Бога Оца, мора љубити Сина Божјег, тј. брата свог, јер је Христос, по бескрајној смирености Својој, постао брат наш. Савршено жртвовање себе самог, жртвоваше слободно и неизнуђено, јесте језик којим говори новозаветна љубав. „Зато Ме Отац љуби, јер Ја душу своју полажем да је опет узмем. Нико је не узима од Мене, него је Ја сам од Себе полажем, власт имам положити је и власт имам узети је опет“ (Јн. 10,17-18). Да је ова слободна жртвеност неопходна пројава хришћанске љубави показују следеће Христове речи: „Ову сам заповест примио од Оца“ (Јн 10,18). Жртвовати своју душу у Хришћанству је не само савет, већ и заповест. Пуна слобода воље полаже душу, да је опет узме. Кроз самопожртвовање најбоље се и најпуније пројављује слобода човечје личности. То је надлогично, али је истинито. Ту неизнуђену жртву Бог љуби, а љубав за Бога значи наградити вечним блаженством. Наћи душу кроз жртвовање душе јесте страшна новозаветна антиномија! Она постаје јасна једино кроз животни подвиг Спаситељев. Он је жртвовао Себе на крсту и нашао Себе прослављеног у васкрсењу.

Тајну Троичног Божанства и тајну васељене Спаситељ је открио на Тајној Вечери. Блаженство Троичног Божанства је у једносуштности љубављу. Исто тако и блаженство човечанства јесте у једносуштности појединих чланова човечанства љубављу (Јн.17,21). На Тајној Вечери Спасител. је открио оно што Нови Завет чини новим. То што Нови Завет чини новим јесте љубав нова. Зато што је Нови Завет немогућ без те нове љубави, Христос и назива ту нову љубав Новом Заповешћу. „Нову вам заповест дајем, да љубите један другог“ (Јн 13,34). Без те нове љубави Нови Завет губи своје обележје, престаје да буде нов. Љубав је увек нова, јер је суштина Божја, а суштина Божја не стари. Ова новозаветна љубав не може се мешати ни с једном другом врстом љубави.

Специфична одлика њена је у томе, што је и садржином и методом богочовечанска, што је сва ограђена и условљена Личношћу Богочовека Христа. Тај њен искључиви карактер Спаситељ је изразио речима: „Као што вас Ја љубим, да ви тако љубите један другога“ (Јн 13,34). Из ових Спаситељевих речи очигледно је да се ни такозвани алтруизам, ни хуманизам не могу назвати љубављу у Новозаветном смислу. Само љубећи из Христа, љубећи као што Он љуби, човек поседује љубав која никада не стари, која је увек нова, која Нови Завет чини увек свежим, новим и живим. Та Христолика љубав је знак правих следбеника Христових. „По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јн 13,35). Речено је сви, да би се тиме показало, да је Христолика љубав језик хришћанске личности, језика, који разуме сваки човек и свака твар.

Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. “ Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сј едињуј е човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. ЈБубав изазива љубав; ко љуби, бива љубљен. Љубав је најчистије око коме се открива сва чар Личности Христове. Једино Христољубивој личности даје се неисказано Христопознање. Човеку који љуби Христоликом љубављу открива се Бог и јавља се Христос. У суштини својој љубав је Теофанија и Христофанија – Богојављење и Христојављење. Све је ово рашчлањење једне Христове мисли: „Ко има заповести Моје и држи их, он је тај што љуби Мене, а који љуби Мене биће љубљен од Оца Мог, и Ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (љ.14,21). И Христос се заиста јављао многобројним Светитељима и Подвижницима, а нарочито Мученицима и Великомученицима, када су били мучени и убиј ани за Христа и због љубави према Христу.

Завршни стадијум савршенства човечје личности постиже се пуноћом Богочовечанске љубави. Кроз пуноћу те љубави постиже се реално јединство човечје личности са Светом Троицом. Та љубав низводи Троично Божанство у душу човечју и душа постаје дом и обиталиште Свете Троице. Ту пуноћу блаженства постижу само најпуније хришћанске личности, а не свет као целина уопште. Апостол Јуда пита Христа на Тајној Вечери: „Господе, шта је то штоћеш се јавити нама, а не свету?“ (Јн.14,22-24). Исус одговори и рече му: „Ако ко љуби Мене, држаће реч Моју и Отац Мој љубиће њега и к њему ћемо доћи и у њега начинићемо обитељ“ (Јн 14,24). Подвигом Богочовечанске љубави човек постиже последњи и вечни циљ свога живота и своје милости (младости?). Света Троица усељује се у њега и он се сав креће, и бива, и живи у Светој Троици. Ко не љуби Христа не може испуњавати речи Његове, јер речи Христове човек својим сопственим силама испунити не може. Да би их испунио, неопходно је потребна благодатна помоћ Христова. Спаситељ вели: „Ко Мене не љуби, не држи речи Моје“(Јв 14,24). Свети Јован Еванђелист ове заповести Христове своди на заповест о љубави: „и ово је љубав“ – вели он, – „да живимо по заповестима Његовим. Ова је заповест као што чусте из почетка, да у њој живимо“ (2 Јн.6).

Савршена љубав Божја према човечанству открила се једино у Христу, јер Он љуби људе као што Њега Отац љуби. Нема никакве разлике између љубави Очине (=Очеве) према Њему и Његове према нама. „Као што Отац љуби Мене и Ја љубим вас: пребивајте (μείνατε) у љубави Мојој“. Пребивањем у љубави Христовој, следбеници Христови живе божанским, вечним животом овде на земљи. Да човек заиста пребива у љубави Христовој, познаје се по томе, што он испуњује заповести Христове. „Ако заповести Моје уздржите, пребиваћете у љубави Мојој, као што ја одржах заповести Оца Мога и пребивам у љубави Његовој“ (Јн.15,10). Значи, живот следбеника Христових има за једини образац живот Свете Троице. Као што Троично Божанство живи, тако су дужни и следбеници Христови живети.

Да би то што јаче истакао Својим ученицима, Спаситељ непрестано наглашава, да је то заповест Његова Његовим следбеницима. „Ово је заповест Моја да љубите један другога као што Ја вас љубиш“ (Јн. 15,12). Сва љубав ваша нека бива од Мене, кроз Мене и Мноме. Преживљавајући љубав Христову као циљ и садржину свога живота, човек све боље и боље упознаје неисказане чари Личности Христове. Пребивајући у љубави Христовој, човек се зближава, срођава са Христом, опријатељује се с Њим и постаје пријатељ Христов. „Од овељубави нико нема веће да ко душу своју положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи Моји, ако творите што год вам Ја заповедам“ (Јн. 15, 13-14). Свакоме је отворена могућност и дата средства, помоћу којих може постати пријатељ Христов. Средство се садржи у испуњавању свега онога што Христос заповеда. Он заповеда да љубав Његових следбеника буде као што је љубав међу Личностима Троичног Божанства. Спаситељ опет понавља: „Ово вам заповедам да љубите један другога“ (љ.15,17). Љубав је суштина Троичног Божанства; у љубави је једносуштност Троичног Божанства. Зато је Богочовечанска љубав сила која оједносуштава и сједињује душе верних у јединство, које је слично јединству између Три Лица Свете Троице.

Циљ следбеника Христових је – да међу собом постигну то једносушно јединство. „Оче Свети, сачувај их у име Своје, оне које си Ми дао, да буду једно као и Ми (καυώςήμεΐς), тј. као Ја, и Ти, и Дух Свети. У самој ствари, у овим речима Спаситељ је дао једину могућу формулу хришћанског уједињења људи. Свака друга формула сједињења људи лажна је, нехришћанска је, и непостојана је. Ван Свете Троице нема реалног јединства, јер нема љубави, која је једина синтетична сила, једина кохезивна сила, једина сила која сједињује суштину са суштином (без сливања). Без тог јединства љубављу у Светој Троици, немогуће је међу људима братство. „Да сви једно буду као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они једно у Нама буду… Да буду једно као и Ми што смо једно: Ја у њима и Ти у Мени, да буду савршени у једно, и да позна свет, да си Ме Ти послао, и да их љубиш као што си Ти Мене љубио“ (Јн.17,2-3). У овим Спаситељевим речима је сва теологија (и еклисиологија) Хришћанства.

Циљ је Хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Троичног Божанства, да их учлани у живот Троичног Божанства, да их овековечи вечношћу Троичног Божанства. Сви они који скраћују и сужавају и ограничавају циљ Хришћанства само на овај свет, они онакажују Христа, нису Христови, већ антихристови. Ове Христове речи не значе да хришћани могу и треба да постану једносушни са Троичним Божанством, не, већ оне само значе да хришћани треба да буду једносушни међу собом, а то могу бити ако буду у Троичном Божанству, ако буду као што је Троично Божанство. Значи, циљ је хришћана да се уподобе Троичном Божанству, да буду као Троично Божанство. Христова љубав према људима је неупоредљива са ма којом врстом љубави на овој планети. То показује тиме, што је његова жеља да сви Његови следбеници буду онде, где је и Он, тј. у вечном блаженству Троичног Божанства. „Оче, хоћу да они, које си Ми дао, буду са Мном где сам Ја, да виде славу Моју коју си Ми дао, јер си Ме љубио пре постања света, и показах им име Твоје и показаћу: да љубав којом си Ме љубио у њима буде и Ја у њима“ (Јн.17,24 и 26).

Богочовечанска љубав је по преимућству љубав духовна и света, љубав Духа Светог, она ни у ком случају није од човека и по човеку, већ од Оца и Сина и Духа Светога, по Духу Светом. Она ј е дар Духа Светога, она се излива у срца верујућих Духом Светим. „Љубав се Божја излива у срца наша Духом Светим, Који је дат нама“ (Рм.5,5). Шта значе те речи? Један Свети подвижник, Ава Јован, вели да овде реч љубав значи Бог: Бог ое Духом Светим излива у ерца наша, јер Бог је љубав.

Оваплоћење Сина Божјег највећи је и најјачи доказ љубави Божје према свету. Љубав према непријатељима изражава не само завршетак, већ и почетак односа Божјег према човеку. Грешити значи бити непријатељ Богу (Рм.8,7). „Али Бог показује Своју љубав к нама што Христос још кад бесмо грешници умре за нас“ (Рм.5,8). Оваплоћујући се у човека грешног и умирући као безгрешан за грешног човека, Спаситељ је доказао да је Бог љубав и да Га ништа од човека раставити не може. Богочовечанска љубав сједињује хришћанина са Христом, јединством неисказаним. Она тако присно, тако интимно, тако органски уједињује хришћанина са Христом, да га нико, ништа, никада, нигде не може раставити од љубави Христове. Христоликом љубављу човек постаје непобедив, непобедив за смрт, за муке, за страдања, за анђеле, за ђаволе. Имајући ту љубав, хришћанин има у себи Бога љубави – Христа и Њиме побеђује сваки грех, сваки порок и сваку напаст. „Ко ће нас раставити од љубави Христове, пита Апостол Павле: невоља ли, или туга, или гоњење, или глад, или голотиња, или страх, или мач; као што стоји написано: за Тебе нас убијају ваздан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога Који нас је љубио; јер сам уверен да ни смрт, ни живот, ни Анђели, ни поглаварства, ни силе садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рм.8,35-39).

Богочовечанска љубав исцељује човека од најужаснијих недуга – од лицемерства. Она прожима сву личност човекову, не допушта дволичност. Постане ли лицемерна, престаје бити хришћанска. Зато Апостол Павле наређује: „Љубав да не буде лицемерна“ (Рм.12,9). Све дужности хришћанина оабирају се у једну централну дужност, у једну вечну дужност; та дужност је – љубити Богочовечанском љубављу. Испуњавајући ту дужност, човек испуњава сав закон. Љубав је не само пуноћа закона, већ пуноћа личности хришћанске. „И не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога, закон испуни. Јер ово не чини прељубе, не уби, не укради, не сведочи лажно, не зажели, и ако има још каква друга заповест, у овој се речи садржи, тј. љуби ближњег свог као себе самог. Љубав не чини зла ближњему. Дакле, љубав је пуноћа (=испуњење) закона (Рм.13,8-10).

Зато што је љубав пуноћа закона, чини спасење ближњему: „Јер нам је сад ближе спасење него кад веровасмо“ (Рм. 13,11). Поверовати значи поћи путем који води Богу, а љубити значи бити у Богу. Љубав је по преимућству љубав Духа Светога. У њој је све свето и све духовно (Рм.15,30). Имати љубав значи имати у себи ону центрипеталну силу, која проналази и привлачи све оно што је добро у васељени. Када Богочовечанска љубав ради, њој сарађује оно што је добро. Љубав је једина способна да успавано добро у душама људским пробуди на подвиг и на дело. Својом Богозданом суштином сва твар (πάντα) отима се ка љубави и сарађује јој. Човек који љуби љубављу Христовом, налази многобројне сараднике у овоме свету, ако не међу људима, онда несумњиво међу животињама и осталим тварима: „Јер знамо да онима који љубе Бога све (πάντα) сарађује на добро“ (Рм.8,28). Љубав је новозаветни метод Богопознања. Узрастањем у љубави условљено је узрастање нашег знања о Богу. Љубављу се стиче истинско Богопознање, чиј а ј е природа не само надчулна, већ и надумна: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који Га љубе“ (1 Кор.2,9). Значи, знање је резултат и плод љубави. Богољубљем се стиче Богопознање. Дух Свети је по преимућству Дух Љубави (Рм.5,5). Љубав према Богу низводи Духа Светога у душу човекову и Он богољубивој души открива то што око човечије не виде, што ухо човечије не чу, што у срце човеково не дође (1 Кор.2,9), тј. открива дубине Божје (ταβάθη του Θεοϋ). Кроз то откривење човеку се даје истинско и непогрешно Богопознање. Имајући Духа Светога, Духа Љубави у себи, човек се испуњава надчовечанским Богопознањем, јер нико не зна шта је у Богу, осим Духа Божијег (1Кор.2,10-11). Само неисказаним Христољубљем, човек може у срце своје низвести Духа Божијег и Духом познати сву вредност, важност и вечност дарова, које је Христос даривао човечанству, јер је речено: „Ми не примамо Духа Светог овога света, него Духа Који је из Бога (έχΘεού), да знамо шта нам је даровано од Бога“ (1Кор.2,12). Као природни карактер Богочовечанске љубави Христове чини и човека надприродним и оспособљава га за познање надприродних ствари (ψυχικός άνθρωπος, πνευματικός άνθρωπος). Док љубављу Духа Светога не преради природу своју, (човек) остаје „ψυχικός άνθρωπος“ – природни човек. И њему све, што је надприродно, што је богочовечанско, што је Христово, што је од Духа Светога изгледа глупо и лудо (исор.2,14). Такав човек не може да зна спасоносну важност и апсолутну вредност Личности Христове, јер се то може познати једино љубављу Духа Светога, која је једино Богодано оруђе (орган) којим човек може познати Бога и Христа. Само човек, који је љубављу Духа Светога прерадио себе од природног у надприродног човека, који је постао Духоносан и Духоношен, може познати тајне Христом откривене, може видети оно што око природног човека не види, и чути што ухо природног човека не чује (1 Кор.2,14). Таквог човека Апостол Павле назива πνευματικός – духовни (1 Кор.2,15).

Ум Духоносног човека обогочовечује се, добија својства Ума Христовог, зато је и способан да зна и разуме тајне Христове: „Ми Ум Христов имамо“ (1 Кор.2,16). Природан човек може доћи само до кожног познања и знања, до феноменалног познања. Знање духовног човека је суштаствено, субстанцијално. Знање које није стечено љубављу, одликује се гордошћу и распознаје се по гордости. Знање пак које је стечено љубављу Духа Светога познаје се по смирености (ή γνώσις αγάπη). Γνώσΐξ – знање надима, тј ή αγάπη – љубав назидава (1 Кор.8,1). Духовни човек увек је гладан знања Божанског, зато је увек смирен; он увек осећа да је и његово знање, иако Богодано, ипак бескрајно мало и сиромашно према Мудрости Божјој. Човек сам по себи, не одухотворен, не може ништа знати као што треба знати: „Ако ли ко мисли да што зна, не зна још ништа као што треба знати“ (1 Кор.8,2).

Љубав према Богу је читава наука којој постепено сам Бог учи човека (1 Кор.8,3). У мистерији љубави даје се знање љубећем од љубљеног. Љубљени открива себе љубећем, дарује себе љубећем. Љубав је дар Божји, дар Духа Светога. Љубав је суштина свих дарова које Дух Свети дарује хришћанима. Љубав је суштина вере, суштина наде, суштина кротости, суштина смирености, суштина знања, суштина добра, суштина милостивости, суштина молитве, суштина вечности, суштина савршенства. Љубав је та која свим хришћанским врлинама даје суштину и вечну вредност. Ма која хришћанска врлина, ако нема љубав као своју суштину, без вредности је, неспасоносна је, ништа је. „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи“ (1Кор. 13,1). Знати све тајне и све знање (παααν την γνώσιν), целокупно знање, имати сву веру, а љубави Богочовечанске немати, значи бити ништа (ουδέν): „И ако имам пророштво и знам све тајне, и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“(1Кор.13,2) – (ουδένείμ’ΐ – ништа сам).

Значи, човек је у Хришћанству једно метафизичко ништа све дотле док не стекне Богочовечанску љубав; значи, љубав је не само суштина личности, већ њен почетак и њен завршетак. Љубав једина чини личност личношћу; може се рећи љубав је личност личности. Мржња је та сила која расипа човекову личност, која је обезличава. И највеће пожртвовање, ако није изазвано и спроведено љубављу Христовом – ништа не помаже човеку: „И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, ништа ми не помаже“ (1Кор.13,3). Љубав нормира целокупни живот сваког истинитог хришћанина; за сваку мучну и тешку ситуацију у животу љубав има свој богомудри излаз: „Љубав дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди, љубав се не величава, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли зло – не само не чини зло, већ не мисли зло -, не радује се неправди, а радује се истини, све може, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор.13,4-7).

Нема смрти која може усмртити Богочовечанску љубав. Љубав не зна за време; у сваком моменту свом она је вечна зато што је Богочовечна. Љубећи Христовом љубављу хришћанин реално доживљава истинитост апокалиптичких речи: времена неће бити (Откр.10,6). Љубав је суштина Божја, зато је вечна, зато и човека чини вечним, зато је и речено љубав у човеку не престаје (1 Кор 13,8; ср. Рм.8,35-39): „и пророштва ако ће престати, и језици ако ће умукнути, знање ако ће нестати“. Јер знање, ако не бива љубављу, делимично је, времено је, смртно је. Исто тако и пророштва. Љубав је савршена пуноћа, пуноћа вечности и савршенства. Кад она нестане, онда престаје све што је делимично, све што је времено. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо, а кад дође оно што је савршено (το τέλειον), – тј. љубав , онда ће престати оно, што је делимично (1Кор.13,9-10). Једино љубав доводи човека лице у лице са вечним смислом живота, са Троичним Божанством. Савршена љубав савршено зна последњу тајну живота и егзистенције. Када човек нема ту Богочовечанску љубав у себи, онда му сав живот изгледа као неодгонетљива загонетка: „Тако сада видимо као кроз стакло у загонетци, а онда ћемо лицем к лицу; сада знам делимично, а онда ћу знати као што сам познат“ (1 Кор. 13,12). Зато што је љубав суштина и вредност, и мерило, и темељ, и пуноћа, и савршенство свих хришћанских добродетељи – највећа је међу њима. И када се највећа међу хришћанским врлинама издвоји, она је и онда највећа међу тим највећима: „А сад пребива вера, нада и љубав – ово троје: али је љубав највећа међу њима“. Зато, саветује Апостол Павле “ држите се љубави“ (1 Кор. 13,13; 14,1). Зато: „све да вам бива у љубави“ (1Кор.16,14).

Када човек стекне новозаветну љубав, онда се оспособљава да велику тајну смрти Христове схвати као чињеницу, која има васељенски карактер и значај. Љубав је средство, којим се да осетити и познати васељенкост Личности Христове. Љубав Божја нагони нас, кад расуђујемо ово: „Ако један умре за све, онда, дакле сви умреше“ (2Кор.5,14). Љубав је Божанска сила која уклања из душе сваки грех и низводи у њој небески мир и покој. „Бог је Бог мира“ зато што је Он „Бог љубави“ (2Кор.13,11). Љубав није својство, већ суштина Троичног Божанства. Зато је она нераздвојна од благодати, помоћу које Дух Свети општи са вернима: “ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин“ (2 Кор13,13).

Љубав је пут, којим Господ Христос улази у душу и тело човеково. Љубављу Он уноси себе у човека, оваплоћује се у њега, предаје Себе за њега. Христос љубављу живи у човеку. Љубав Христова је нераздвојна од Личности Христове. Човек је не може стећи, ако не живи безрезервном вером у Христа, као Сина Божјег и Бога. Христос показује према људима љубав, а од њих тражи да према Њему показују веру. Кроз љубав Спаситељ предаје Себе за човека; кроз веру дужан је човек да преда себе Христу: „А ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјег, Који ме љуби и предаде Себе за мене“ (Гал.2,20).

Хришћанска вера љубављу живи. Љубав је тело, у коју се облачи вера. Хришћанска љубав немогућа је без хришћанске вере, као што је и вера немогућа без љубави. Вера и љубав су нераздвојне и једносушне. Ако вера не дела љубављу и кроз љубав – није Христова. Љубав је живот вере: „Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање, ни необрезање, него вера, која кроз љубав дела“ (Гал.5,6). Вера је дело слободе човекове, човек може веровати, ако хоће, и може неверовати, ако хоће. Када човек поверује у Христа, његова се слобода проширава до неслућености. Љубав је једна (једина) гарантија да та слобода не буде злоупотребљена од стране хришћанина. Човек, који верује у Христа зато што га Христос љуби, и љуби Христа зато што у Њега верује, увек ће слободу своју нормирати Личношћу Христовом: „Браћо, позвани сте на слободу, само да ваша слобода не буде на жељу телу, него љубављу служите један другоме“ (Гал.5,13). Христос је Своју љубав показао људима служећи им, и хришћанин не може показати своју љубав према Христу до служећи Му, и своју љубав према људима до служећи им. Неисцрпну моћ за такво служење љубављу људима човек добија од Духа Светога: “ Јер Дух Свети ствара љубав“ (Гал.5,22).

Спаситељ је из љубави и љубављу објавио свету последње откривење Божје. Нема дара којим Он није обдарио човечанство; нема небеског благослова којег он није излио на људе. До Његовог оваплоћења свет је био, може се рећи, ван Бога; у ваплоћењу Његовом свет се јавља као нешто Божје, као нешто у Богу. Љубав Христом откривена, увек је света и непорочна. Светост и непорочност немогући су ван љубави Богочовечанске, и ван Личности Христове. Човек хришћанин може бит свет и непорочан, ако је у љубави Христовој. То је пут, који је Богом одређен пре постањасвета: „Бог нас изабра у Њему, тј. у Христу, пре постања света, да будемо свети и непорочни пред Њим у љубави“ (Еф.1,3-4). Христос је носилац и доносилац Троичне љубави Божанске. Он се назива Љубљени и као љубљен Богом Оцем и Духом Светиш, Он доноси човечанству благодат, којом облагодаћује све оне који у Њега верују. Љубав хришћанска је увек благодатна и благодат хришћанска је увек љубећа.

Кроз етичку триаду човек низводи у своју душу Божанску Триаду. Љубав је у основи својој увек троична. Природом својом она је увек и вера и нада. Вером се човек усељује у Хриота, а љубављу се Христос усељује у човека. Вера, љубав и нада тако се суштином самопрожимају, да је немогуће логички, аналитички поставити граничну меру између вере и љубави и љубави и вере. Етичка тријада својом Божанском природом субстанциализира сва свој ства човечиј е природе. Она прерађуј е и преображава ум и срце, и вољу човекову. Она постаје главним делом Богопознања и тварипознања. За правог хришћанина знање је само плод, који се рађа на дрвету етичке триаде.

Љубављу се човек утемељује и укорењује у Христа и у исто време најинтимније сједињује са свима Светима (Еф.3,18). Сједињујући човека са Христом и са свима Светима, љубав проширава разум људски до неслућене ширине, удубљује га до Богочовечанске дубине, узвишава га до Анђелске висине. Човеково знање љубављу расте у бескрајну Богочовечанску висину, у дубину, и ширину. Но не само знање, већ и сав човек и сва личност човекова расте тим растом, док не узрасте до Божанске пуноће, док се не испуни сваком пуноћом Божјом: „Да се Христос усели вером у срца ваша, да бисте, будући у љубави укорењени и утемељени, били потпуно способни разумети са свима Светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина – Троичног Божанства, Личности Христове и свега што живи, – и познати (γνωνα&#953) превазилазећу знање (γνώσεω&#962) љубав Христову, да се испуните сваком Пуноћом Божјом“ (ίνα πληρωδητε είς πάν τό πλήρωμα τοΰ Θεο&#973 – Еф. 3, 17-29). Етичка триада испуњује човека сваком пуноћом Божјом. Значи, да је етичка триада та сила која остварује Спаситељеву новозаветну заповест: „Будите савршени као што је Отац ваш небесни савршен“ (Мт.5,48). Етичка триада изводи човека из уских граница човечности, човечјег „ја“, и проширава човека до Божанства, удубљује га до Божанотва и узвишује до Божанства. Само онда човек постиже последњу пуноћу свога развића, постаје васељенском личношћу, и стварно постаје цар мироздања (свега света). Човек који се љубављу укорени и утемељи у Христу, најзад се испуњује сваком пуноћом Божанства.

Ако би се могла поставити схема хришћанског прогресирања човека к Богу, она би гласила овако: Веровати<љубити<познати<разумети<обожити се. Једно се органски извија из другог. Не може се постићи познање, пре него што се верује и љуби. Разумевање земаљских и небесних тајни само је последица вере и љубави.

Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава – Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као тваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: „Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави άληθεΰοντες εν αγάπη), да у свему узрастамо Ономе Који је Глава – Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу“ (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветуј е Ефесцима: “ Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис“ (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: „Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу“(Еф.5,25).

Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: „И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов“ (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: „исто мисле – једномислени су, исту љубав имају – једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу“ (Флб.2,17).

У Хришћанству је љубав та сила која саборнозира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, „у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене“ (Кол.2,2-3).

Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24).

Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока (Кол.3,5-8). То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: „Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу – κατ’ εικόνα – Онога Који га је саздао – тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства“ (ό σύνδεσμος της τελειόητος) (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека.

Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. „А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога“ (1Сол.4,9).

Љубав ће бити и на дан Страшног Суда – знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог (1Сол.5,8).

Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10).

Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: „Крај и циљ (τό χελος) заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне“ (1Тим.1,5).

Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14).

Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10).

Од Христа, однос људи према Богу не нормира се страхом, него љубављу. Однос хришћана према Богу одређује се не духом човечјим, него Духом Светим: “ Бог нам не даде духа страха, него силе и љубави, и чистоте и здравоумља“(σωφρονισμο). Дух Свети је сила која исцељује људски ум, која га оздрављује од болести. Ако човек нема у себи те силе, те љубави, те чистоте и тог здравоумља – нема Духа Светог у себи.

Љубав се прекаљује у искушењима, у страдањима, у мукама. „Господ често кара оног, кога љуби“ (Јевр.12,6), да би искушао љубав и веру човекову, и да би дао пример другима. Љубављу према Богу човек побеђује искушења и недаће, које га сналазе у животу. Ко љуби живот вечни овде на земљи, а на небу добија вечни живот, нераскидљив и непропадљив венац. „Онима који љубе Бог обрече венац Живота“ (Јк. 1,12). Поданици Царства Небеског могу бити само они који су у животу свом имали љубав, као цара. Љубављу човек – хришћанин једино осигурава свој улазак у Царство Небеско и постаје наследник Царства Небеског. Једино онима који љубе Бога, Бог је обећао Царство Небеско (Јк.2,5). Царство Небеско има свој царски закон. Тај је закон: љуби ближњег свог као себе самог (Јк.2,8). Извршујући тај царски закон, човек стиче право на живот у Царству Небеском.

Љубав према Христу је непријатељство према греху. У колико човек низведе у себе Богочовечанску љубав, у толико и истера из себе грехове. Што човек више љуби, више му се прашта и он сам опрашта: „Љубав покрива мноштво грехова“. (1 Петр.4,8; ср. Лк.7,47).

Оваплоћењем Својим Спаситељ је физички позвао људе да постану учесници у Божјој природи (2Петр 1,4). Он је дао и средства за то, средства помоћу којих ће Његови следбеници заиста моћи постати учесници у Царству Божјем.

Та средства су: вера и у вери добродетељ, у добродетељи знање, и у знању уздржљивост, у уздржљивости трпљење, у трпљењу побожност, у побожности братољубље, у братољубљу љубав (2 Петр. 1,4-7). Ако човек нема ове врлине, ова средства, слеп је за Христопознање и за Богопознање (2Петр 1,9).

Онај кога Исус љубљаше, најбоље је знао тајну љубави и најбоље је изразио – то је Апостол Јован. Он се с правом може назвати Апостолом љубави. Он нам је казао тајну Троичног Божанства; тајна та садржи се у љубави. Љубав није само својство, већ је суштина Божанства: „Бог је љубав“ (1Јн.4,8,16). Бог је љубав и постао је човек да би човек постао љубављу. Љубав нам казује Бога, упознаје нас с тајнама Божјим. Ко љуби Бога, тај познаје Бога, тај зна Бога. Богопознање је увек условљено Богољубљем. Но да би човек могао љубити ближњег, мора се нај пре родити од Бога: „Љубав јеод Бога, и сваки, који љуби, од Бога је рођен и зна Бога; а који не љуби, не позна Бога, јер је Бог љубав“ (1Јк.4,78). „Ко љубави има Бога има. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему пребива“ (1Јн.4,16).

Човек може истински љубити само Богом и у Богу. Зато је немогућа (права) љубав за онога који се најпре не сједини с Богом. Кадасе човек сједини с Богом, када је у Богу, тада једино и може љубити, јер му Бог даје моћи за то. Само живећи у Богу и добијајући моћи од Бога, човек се оспособљава да држи, испуњује и извршује реч Христову. Човек који у себи има љубав Божју савршену, пројављује се кроз држање заповести Христове, кроз живљење Христоликим животом: „Који држи реч Његову, у њему је заиста љубав Божја савршена; по томе знамо да смо у Њему. Који говори да у Њему пребива, сам треба тако да ходи, као што је Он ходио“ (1Јн.2,5-6).

Љубав и светлост су синоними, мржња и тама су такође синоними. „Који љуби брата свога, у светлости живи и саблазни у њему нема. Који говори да је у светлости, а мрзи брата свога, још је у тами. Који мрзи свога брата у тами је и у тами ходи и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1Јн.2,9-11). Апостол љубави даје две дефиниције Божанства: једна је – Бог је љубав, а друга је – Бог је светлост (1Јн.1,5). Зато што је љубав светлост, осветљује све тајне Божанства и све тајне живота, и оспособљава човека да може видети оно што је дотле било невиђено и невидљиво. Зато Апостол Јован одлучно тврди: „Сваки који љуби, зна Бога“ (1Јн.4,7), зна истину, види и зна Господа Христа, уме да ,,разликује Духа Божјег и духа лажног“(1Јн.4,1-3). Бог је показао љубав Своју према роду људском, што је кроз Сина Свог Јединородног дао људима моћи да могу постати деца Божја, да се могу родити од Бога (1 Јн.3,1). Ко је рођен од Бога, не може не љубити брата свога, јер је рођен од љубави. Зато Апостол љубави поставља јасно правило: „Који не љуби брата свога, није од Бога“ (1Јн.3,10). Није од Бога, јер не испуњава заповест најглавнију и најважнију: заповест о међусобној љубави (1Јн.з,11).

Зато што живот човеков сједињује са животом Божјим, што душу човекову сједињује са душом Христовом, што личност човекову спаја с вечношћу – љубав је победа над смрћу: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу; ко не љуби брата, остаје у смрти“ (Јн.3,11). Ако човек има у себи Бога, има живот вечни; и својом љубављу оживљава и браћу. Ако човек мрзи браћу, значи да нема Бога у себи, да нема вечног живота у себи. „Сваки који мрзи – человекоубица је“ (1Јн.3,15). Хришћани су дужни, да у свему поступају, као што је Христос поступио, да љубе људе, као што их је Христос љубио: „По том/е/ познасмо љубав, што Он за нас душу Своју положи; ми смо дужни полагати душе за браћу. Који дакле има богатства овога света и види брата свога у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божја пребива у њему“ (1 Јн.3,16-17).

Бог јавља Своју љубав према свету кроз оваплоћење Свога Јединородног Сина. Божји Син је постао човек, живео у човеку, живео кроз човека, да би и ми живели кроза Њ. Своју љубав према човеку Бог показује у томе што Син Његов живи у човеку. Исто тако и човек показује своју љубав према Богу у томе што живи у Христу (1Јн.4,9-10). Где је Бог, тамо је и љубав, љубав према Богу и према људима. „Бога нико, никада видео није; али ако имамо љубав међу собом не само Бога видимо, већ Бога у себи имамо: Бог у нама обитава и љубав је Његова савршена у нама“ (1Јн.4,12). Љубав чини Бога иманентним човеку, чини га душом његове душе и животом његовог живота: “ Бог је љубав, и који обитава у љубави, у Богу обитава, и Бог у њему обитава“ (1Јн.4,16).

Зато што је Бог љубав, љубав је свемоћна и свеслободна: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони сваки страх“ – страх од живота, страх од смрти, страх од људи, страх од зла, страх од порока, страх од ђавола (1 Јн.4,18). Братољубље није ништа друго него љубав Божја, окренута према људима. Немогуће је љубити Бога, а не љубити људе. Љубав према људима није ништа друго до видљива манифеетација наше невидљиве унутрашње љубави према Богу (1 Јн. 4,20-21).

Зато што је Бог љубав, зато што је љубав светлост и живот, и вечни живот, и победа над смрћу, и спасење, Апостол Павле баца под анатему (=одлучење) све оне, који не љубе Христа: “ Ако ко не љуби Господа Исуса Христа, да буде анатема“ (1Кор.16,22).

Преподобни Јустин Ћелијски