О блаженству које нам најтеже пада…

О блаженству које нам најтеже пада…

Како издржати клевету? Да ли је само нама тешко или је и Светитељима тешко падало овакво искушење? Како се понашати у тим тренуцима? На шта обратити пажњу? Ево светоотачког одговора и тумачења на овај стих у склопу библијских беседа које организујемо. Придружите нам се!

Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. (Мт.5:11)

Свети Јован Златоуст обраћа пажњу овде да се у овом блаженству прославља управо она унутрашња чврстина човека који је веран Христу. Та чврстина се стиче кроз живот чији је циљ испуњавање заповести Божијих. Златоуст каже: „Да неко издржи злу реч о себи се и не сматра за велики подвиг, иако у реалности она може да рани подвижника више од самих опасности. Многи дижу руку на себе јер нису у стању да издрже лош глас о себи… Чак и Јов, тај чврсти дијамант, тврђи од самог камена, када је изгубио своје имање, претрпео неподношљива мучења, лишио се изненада све своје деце, када је видео своје тело пуно црва – све је лако издржао. А када је видео другове који су га грдили, ругали му се и прекоревали, говорећи да он страда за своје грехове и бива кажњен за своје пороке, онда се и овај храбри и велики подвижник поколебао и узнемирио“. Преподобни Исидор Пелусиот наглашава да речима „због Мене“ у овом стиху, Христос јасно показује једини пут којим се стиче ово блаженство, то јест, да смо блажени ако трпимо рђаве речи само због Христа. Јер ако неко заслужено лоше говори о нама, због наших лоших дела, какво је ту блаженство?

Свети Јован Кронштатски говори о једном, данас још израженијем феномену за који Господ назива блаженим хришћане који то трпе. Ево речи светог Јована: „Данас сатана прогони не мучењем и казнама, већ неверјем, либерализмом, неразборитошћу у питањима вере, дрским одрицањем вере. Прекорима, ругањем, богохулством, клеветом. Побожне људе данас називају преварантима, заосталима, ускогрудима. Хришћанску веру називају мрачњаштвом, хришћанско састрадавање слабошћу, милостињу – глупим расипањем, спољашњу молитву лицемерјем, молитвену радост идиотизмом, скоро па лудилом… Сложићете се да је сваком верујућем човеку који живи међу таквим људима веома непријатно и срећан је онај ко не живи у таквој средини. Онај ко живи, трпећи такве прогоне и ругања, не треба да ћути већ да буде у стању да пружи одговор о својој вери, својој нади и да посрами безбожност по речима Писма: „Одговори безумнику према безумљу његову, да не мисли да је мудар“ (Приче 26:5). Мислим да ово о чему говори свети Јован Кронштатски може јасно да се види и код нас данас, када год из неког разлога Православна Црква долази у центар пажње наше јавности и наших медија, увек се у великој мери јављају људи који из све душе говоре „рђаве речи“ и то управо због Христа, јер не могу да поднесу оно што Црква заиста учи.

Велики мисионар Цркве, о. Данил Сисојев је наводио пример са почетка 90-их година у Русији када је у почетку, Руска Православна Црква имала подршку чак и од стране либералног круга људи, чак и од медија, јер су гледали на њу као на противника комунистичког режима што је било популарно у том тренутку. Међутим, када су након одређеног времена схватили шта је порука Јеванђеља и шта Црква проповеда, онда су се свом снагом окренули против Цркве и почели са кампањом против ње. Не мислим овде када неко пише или говори о реалним проблемима који се јављају у људској организацији Цркве, већ када је у питању свесна борба против Христа и Његовог учења. И не мора то да буде на нивоу медија, сви сигурно имате искуства да када сте са неким покушавали да говорите о вери, да му објасните суштину живота у Цркви, саговорник би се увек враћао на теме попова-лопова, џипова, мерцедеса, без и најмање жеље да чује шта је суштина наше вере и живота у Цркви…“

tvrdjavaistine.wordpress.com