Архимандрит Кирил (Павлов): О опраштању увреда

Драга браћо и сестре, од сутрашњег дана ступамо у велики подвиг светог Поста. Одакле и како је најбоље започети овај велики подвиг? Света Црква нас упућује на свето пориште поста и покајања јеванђелском заповести о помирењу са свом нашом браћом (и сестрама) у Христу, о отпуштању и опраштању свих њихових сагрешења према нама. „Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“, вели нам Господ у данашњем Јеванђељу, „ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша“ (Мт. 6, 14 – 15). То је први и неопходни услов нашег помирења са Богом, очишћења и оправдања од грехова.

Без овог свесрдачног помирења са свима, без овог гашења свих узајамних огорчења и непријатељстава не може се приступити Господу, немогуће је чак ни започети ово пориште поста и покајања. Зашто? Најпре зато што је сам Господ Бог наш Бог мира, а не нереда (уп. 1Кор. 14, 33). Како може изаћи пред Његово љице онај ко у срцу чува непријатељство и злобу, онај ко нема мира, љубави и светост са свима? „Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа“ (Јевр. 12, 14).

Као друго, стога што је царство Божје светла заједница синова Божјих. Света породица Оца Небескога јесте царство мира, љубави и једнодушности, царство благости, милосрђа, кротости, смирења и дуготрпљења. Може ли бити члан ове породице онај који чува у своме срцу огорченост, разочарање и злопамћење на брата свога, који није у једнодушности и миру са својим ближњима – сунаследницима овога Царства? Мир јесте најузвишеније добро које је Господ Исус Христос завештао као драгоцено наслеђе Својим ученицима, када је од њих одлазио на страдање: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн. 14, 27). Мир је најузвишенија срећа, коју је он пре свега предао својим пријатељима, поздрављајући их након Свога васкрсења из мртвих, ставши међу њих и рекавши им: „Мир вам!“ (Јн. 20, 19).

Онај ко себе лишава ове духовне ризнице мржњом и злопамћењем, лишава себе и духовног наслеђа – царства Божјег, које је Господ завештао онима који Га љубе.

Мир је благодатни дар Светога Духа и зато његово присуство или одсуство у човековом срцу сведочи о томе ко обитава у њему: да ли Дух Божји или дух лукави (зли). Како је овај последњи превасходно дух злобе и мржње, то и човеку који чува злобу и зловољу према своме брату, није место у царству мира, већ са свим одбаченим духовима.

Очигледно да без искреног и свесрдачног помирења са свом нашом браћом у Христу благодатно пориште светог поста ће за нас проћи бесплодно, макар се и трудили да пост проведемо по правилима црквеног устава. Каква ће нам корист бити од поста ако ми, строго се уздржавајући од телесне хране, гневом и тврдоглавошћу изједамо душе и срца својих ближњих; када, бојећи се да оскврнимо уста неком забрањеном храном, не бојимо се тога да из тих истих уста, као смрдљиви дим из пећи, и даље излазе речи осуде, клевете, клетве, иронична подсмевања пуна заразе и душевне саблазни. „Није ово пост што изабрах“, говори Господ кроз пророка Исаију, „да развежеш свезе безбожности, уклоните злоћу дјела својих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити“ (уп. Ис. 58, 6; 1, 16 – 17). Не само да никакав пост, већ и сам мученички подвиг неће заменити истинску љубав према ближњем, ту љубав која „дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, све воли, све трпи“ (1Кор. 13. 4 – 7).

Уколико не долазимо у храм на молитву са мирним срцем, шта ћемо тада чути од Господа? „И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша“ (Мк. 11, 25).

Дакле, каква је корист од молитве, када истим устима којима прослављамо Господа, проклињемо свога брата; када Бога називамо својим Оцем, а наше ближње, које је Отац Небески назвао Својим чедима, оговарамо, мрзимо и смућујемо злопамћењем? Каква је корист од молитве, када споља себе смиравамо, називајући се последњима, а у себи говоримо, слично фарисеју: „Нисам као остали људи, грабљивци, прељубници или као овај цариник“ (уп. Лк. 18, 11); када устима произносимо молитву преподобног Јефрема Сирина: Даруј ми <Господе>, да сагледам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога,а на делу смо неумољиве судије свих и свега, примећујемо трунку у оку брата свога, а брвно у своме оку не примећујемо?

О таквим молитвеницима Господ је давно рекао преко Пророка: „овај народ приближује Ми се устима својима и уснама својим поштује Ме, а срце им далеко стоји од Мене, узалуд Ме поштују“ (уп. Ис. 29, 13). И Сам је рекао у Своме Светом Јеванђељу: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21).

Каква је на крају крајева корист, уколико се и кајемо пред Божјим Престолом, молећи за опроштај грехова, али суровог срца, не опраштамо ближњем и не миримо се са њим? „Јер ако опростите људима сагрјешења њихова“, говори Господ, „Опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша“ (Мт. 6, 14 – 15). Каква је корист од покајања, ако неки ничице падају у храму, молећи за опроштај грехова, а изишавши из храма, спремни су да гоне своје ближње; ако устима приносе покајање, а у срцу гаје злобу и осветољубивост? Моле опроштај од Господа, не смиривши своју гордост, не уништивши своје самољубље и сујету и не измоливши опроштај од свога ожалошћеног брата!

Онај ко жели да његово раскајање буде примљено као благопријатна жртва Богу, тај не само да треба да од срца опрости сагрешења ближњему своме, тако да их и не спомиње, већ је дужан да се потруди да орасположи свога ближњег на такво исто опраштање, да му од непријатеља постане брат, једнодушан и једномислен са њим. Без овога, ма како да нас духовник на исповести разреши, дух свезан непријатељством се не ослобађа и Отац Небески нам неће опростити наша сагрешења.

Господ говори: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мт. 5, 23 – 24).

Уколико се осмелимо да приступимо Тајни Светог Причешћа, Жртви, принесеној у највећој мери по љубави Јединородног Сина Божјег према људском роду, без истинске љубави једних према другима, неће ли то бити ражалошћење најузвишеније љубави Божје? Имајући дух злобе, осветољубивости, мржње према ближњима, ми газимо Светињу и Крв Господњу не сматрамо ни за шта…

Драга браћо и сестре, древни хришћани су имали леп и побжан обичај да на данашњу, Прашталну недељу, ишту опроштај једни од других. Следујмо овом добром обичају по позиву наше мајке Цркве и измолимо опроштај једни од других, а нарочито од оних које смо ма чиме ражалостили. Због немоћи наше природе, животних околности, сударања, огорчења су неизбежна, а стога се и постарајмо да кроз узајамно праштање умекшамо наше душе и међусобне односе.

Некада су у Кијево-Печерској Лаври живела два монаха, тесно повезани узама љубави и пријатељства. Из зависти ђавола, изгубило се пријатељство међу њима, а уместо ње се зацарило такво непријатељство и завист, да нису желели ни да погледају један на другог: нису чак желели ни да каде један другог, већ су пролазили поред.

Али један од њих, презвитер Тит, тешко се разболео и осећајући да му се смрт приближава, преко братије је почео да моли за опроштај свога брата Евагрија, док међутим овај није желео ни да чује. Тада су га на силу привели постељи умирућег. Тит се мало придигао са постеље и рекао: „Опрости ми, брате, можда те нечим, као човек, ражалостих“. Али Евагрије је одговорио: „Нећу ти опростити ни у овом ни у будућем животу“. И док је изговарао ове речи, пао је на смрт, тако да братија чак није могла да му савије руке нити да му исправи уста. Тако брз се његово тело укрутило. Тит је, међутим, истог тренутка оздравио. На питање братије шта се догодило, одговорио је да када је Евагрије изрекао ове речи, Анђео Господњи је ударио несрећника, а њега, Тита, подигао са болесничке постеље.

Дакле, драга браћо и сестре, опростимо свима од свег срца и умиреним срцем ступимо на поприште светог поста, молећи од Господа опроштај наших сагрешења. При томе увек имајмо на уму речи светог апостола Павла: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима… Бог љубави и мира биће с вама“ (Рим. 12, 18; 2Кор. 13, 11). Амин.

manastirpodmaine.org