Скрипта старења

Овај појам, преузет из драматургије, означава несвесни животни и психички програм према моделима који су усвојени гледајући како старе други људи око нас: ако је тако, бирајте позитиве примере.

Званични почетак старости је у седамдесетој години. Када погледате људе у овој доби, видите да се веома разликују по виталности, стању здравља, изгледу и начину живљења. Неки изгледају као да су много година млађи, а неки као да су много година старији. Код оних који изгледају значајно старије, често налазимо неке хроничне болести које убрзавају процес старења.

Да би се објаснила ова разлика између нечијих година и стања организма те особе, често се користе два појма за старост. Хронолошка старост је број година које неко има, док биолошка старост означава стварно стање организма дате особе.

Утицај психе

Питање је колики је утицај психе на процес старења. Да ли и на који начин утиче психичко стање на нечији процес старења? Можемо ли говорити о „психичкој старости”?

Једно објашњење налазимо у концепту „скрипта старења”, то јест нечијем несвесном психичком програму према којем стари. Појам скрипта је преузет из драматургије. Наиме, ако имате неку драму у којој пет глумаца глуми различите ликове, сваки од ових глумаца има своја скрипта којих се мора држати да би се драма одвијала према свом сценарију. У тим скриптима пише шта глумац мора да уради и шта да каже, када неки други глумац изврши неку радњу. Глума је интерпретативна уметност у којој глумац на свој начин тумачи и изражава оно што му је задато и од чега не сме да одступи. Исто тако неки људи живе живот интерпретирајући животну улогу коју су усвојили у детињству.

Животна скрипта су несвесни животни план који нека особа направи у детињству и младости, најчешће под утицајем родитеља и других ауторитета, различитих узора, али и на основу својих дечјих или младалачких закључака о важним животним питањима. Иако су многи од ових закључака донесени свесно, особа их касније заборави, тако да они касније у одраслом добу делују као несвесна правила, ограничења и мотивације, која утичу на начин живота и животни ток особе.

Не само да су животна скрипта оквир како особа мора и како не сме да живи свој живот, већ њега особа уопште није свесна. Она има илузију да неке одлуке доноси својом слободном вољом, а заправо она само интерпретира своју животну улогу коју је усвојила у детињству и младости. Тако, на пример, скрипта су одговорна што неки морају да по сваку цену буду успешни, а неки други морају да у свом животу буду неуспешни. Први имају скриптну заповест да морају да успеју, а други имају скриптну забрану да не смеју да успеју.

Да психа има велики утицај на биолошке процесе знамо због постојања психосоматских болести у којима су управо психа и емоције одговорни за настанак или одржавање неких телесних болести. Када је реч о скриптима примећено је да они људи којима родитељи нису признавали да су одрасли – којима су упућивали скриптну забрану на одрастање и одвајање од родитеља – често изгледају више година млађи него што је њихов хронолошки узраст. И супротно: они којима родитељи нису дозвољавали да буду деца, који су усвојили скриптну забрану на „детињасто” понашање, који су морали да буду „озбиљни”, често изгледају више година старији него што је њихов стварни узраст.

Када је реч о старењу, многи од нас старе према моделима које су усвојили гледајући како старе други људи око њих. Све те узоре старења људи уграђују у своја несвесна скрипта старења, тако да особа, када дође време, стари према усвојеном стереотипу.

Не отписујте себе, радујте се животу

Проблем је што су већина тих узора – негативни узори. Старост се колективно доживљава као најгори период живота, као предворје смрти, као зона немоћи, болести и умирања. Управо због страха од старења настаје и криза средњег доба у којој многи покушавају да у свом животу обнове младалачки живот. Али од старости се не може побећи, потребно је променити своју представу о старости, осмислити је и доживети је као друкчији, али такође квалитетни период живота.

Зато треба за узоре узимати оне људе чије старење јесте позитиван модел. А то су они људи који упркос годинама нису отписали себе, нису престали да се радују животу, да одржавају смислене односе с другима, који су емотивно повезани с другима, који имају животни смисао, нису одустали од оних циљева које су имали и док су били много млађи. Не заборавите да људи не живе старост, него своја уверења о старости, а та уверења је могуће променити. 

Зоран Миливојевић

politika.rs