"Оче, нека буде воља твоја". У овим речима се крије тајна нашег подвижништва и послушања, жеље да постојим за другог. Рационализација углавном чини да мислимо да се човек тако губи, унижава: "Види га какав је! Нема своје ја. Погледајте монахе како се покоравају игуманима!" Са наше тачке пролазног и смртног гледишта, то је заиста истина. Тако посматрано, наше постојање јесте искључиво индивидуалистичко. "Желим да буде воља моја". Моменат када човек у потпуности оствари такву идеју индивидуализма јесте тренутак његовог упокојења. Испод земље не постоји шанса да нам ико смета. То је пораз чак и за Бога, а камоли за човека.
Ми пристајемо да одемо на недељно сабрање и, као Богородица некада, дозвољавамо да се Господ оваплоти у нама. Ми смртни и ништавни грешници, који смо се пре петнаест минута гледали у огледалу, кажемо: "Али опет, нека буде Твоја воља!" Искорачим, кренем и ипак одем на Литургију. Само ви замахните, Дух Свети ће све остало додати. Све што је немоћно исцељује и недостатно допуњује. То чујемо на рукоположењу. Међутим, не само на рукоположењу. На Литургији нас Епископ сваки пут рукополаже: даје благослов да своје место заузме презвитер, ђакон или лаик. У том смислу Божанска благодат сваког немоћног исцељује и од нас ништавних и никаквих прави блиставо Христово тело.
Када смо кренули од куће, то значи да смо напустили биолошки начин постојања и желимо да постојимо на другачији начин. "Желим да Христос постоји кроз мене". Нисам хтео у живот без Христа и када смрт биолошки наиђе, Он нас неће оставити саме.
протођакон др Златко Матић
facebook.com