Хризостом јесте био упућен и у историју философије и књижевности, али његови разлози за приређивање и превођење најпознатије Паскалове књиге нису били („чисто“) философски, односно, научни. Он је (као и епископи који су објављивање одобрили) проценио да је у том моменту, када се религија на сваки начин оспорава, најсврсисходније публиковати философски рафинирану одбрану хришћанства аутора чији је ауторитет тешко оспорити (југословенски комунисти то нису ни чинили, напротив, и сами су га преводили и објављивали). То је био покушај да се атеистима хришћанска вера приближи на дискретан начин, публиковањем не строго богословског, него књижевно-философског дела чији је значај био познат и новој интелектуалној елити.
Синод је 1946. године објавио Хризостомов превод Паскалових Мисли како би покушао да пружи отпор бруталној критици хришћанства и религиозности уопште у друштву којим је доминирао милитантни атеизам. Чињеница да Црква своју веру брани философским делом, у тренутку када се ради не само на њеној дискредитацији, него и потпуној елиминацији, нама данас изгледа неочекивано и фасцинантно. Што говори не само о томе на ком нивоу је била тадашња Српска Православна Црква (тј. они који су је водили), него и у каквом је она стању данас. Зато смо одлучили да овај, није претерано рећи, бисер савремене црвене преводне књижевности поново објавимо. Намера нам је да на тај начин подсетимо на подвиг једног изузетног архијереја наше Цркве, с једне стране, и да покушамо да на исти начин подстакнемо српске хришћанске ауторе да своју веру бране не банално и апологетским флоскулама, него паскаловски и хризостомовски достојанствено и утемељено.