Припадност групи

Припадност групи

Потреба да се припада некоме је важна и мења се током живота: од породичне заједнице преко вршњачког „племена” стиже се и до одраслог доба, када људи бирају партнере и имају своју породицу и децу, али данас се индивидуализам све више намеће као оптимални животни пут.

Људи су социјална бића и имају потребу да припадају некоме или нечему. Потреба за припадањем се мења током живота, а свако може застати у некој од развојних фаза припадности. И зато је важно видети коме особа „пада при” – припада.

Прва група у којој дете ствара свој идентитет јесте његова породица. По правилу мајка је најважнија, јер у првим годинама живота, три до четири, она наставља да се понаша као да је дете део ње, тако да дете развија доживљај снажне емотивне припадности мајци. У трудноћи је дете било део мајчиног тела, тако да мајка у првим годинама живота доживљава дете као део њене личности. Такав однос називамо симбиоза и он је нужан за правилан развој детета. У том односу дете развија прво осећање темељне сигурности и прихваћености. Након тог периода дете се окреће и према другим члановима породице, укључујући и оне важне делове проширене породице – баку и деку.

Прво везивање за друге

Иако је за већину деце боравак у вртићу нужно искуство, јер су родитељи запослени, деца по правилу немају развијено осећање припадности групи у вртићу. Углавном се везују за неку од друге деце, нарочито за ону с којима се добро играју. Многа деца доживљавају групу деце у вртићу као лошију замену за породичну групу.

Поласком у школу деца стварају нови идентитет школарца и имају потребу за припадношћу групи деце у разреду. Треба знати да ситуација у првим разредима основне школе није идилична из једноставног разлога што деца нису довољно социјализована. То значи да поред пријатељских односа у разреду, постоје и они непријатељски. Управо због недовољне социјализације нека деца у разреду намећу „владавину јачега”, тако да око себе окупљају децу која се боре за „власт” и „популарност” с другим сличним групама. Задатак учитеља је да у разреду гаје и развију такву групну динамику у којој ће завладати пријатељски односи и „владавина права” у којој није важно ко је јачи, већ ко је у праву.

Уласком у пубертет настаје велика промена у дететовом систему вредности, јер су често вршњаци важнији од породице, посебно припадност овој групи и статус у њој. То је нормална фаза „припадности племену” или „трибализма”. Интересантно је да је ова међународна реч настала од назива племена Трибали, који су од 1200. године пре Христа насељавали простор у садашњој Србији (између Јужне и Западне Мораве) као и делове Македоније и Бугарске, и који су, за разлику од става званичне историографије, у античким изворима сматрани Србима. Трибали су постојали све до римског освајања ових простора.

У фази трибализма адолесценту је важно да буде прихваћен у групи вршњака и да у њој заузме важно место. Док у породици дете изграђује „примарни идентитет”, у групи вршњака оно ствара „секундарни идентитет”. За правилан развој је важно да особа у обе ове фазе развија позитивну слику у себи.

Након фазе припадности племену вршњака, млада особа започиње индивидуални развој, дефинишући себе као појединца који корача властитим животним путем. То је фаза функционално одрасле особе која је социјализована и способна за самостални живот. Она има разне „припадности” различитим групама и различите друштвене улоге, али у односу Ја–Други доминира њено Ја.

„Закључани” у прошлости

Одрасли појединци имају потребу за љубављу, због чега се спарују у љубавним везама, припадајући партнеру, што најчешће води у нову фазу припадности, а то је припадност секундарној породици, посебно властитој деци.

Ако би ово биле фазе неког развоја припадности групи, онда би се могло говорити и о томе како неки људи заостају у неким фазама припадности. Постоје они одрасли људи који и даље највише осећају припадност родитељима. Постоје и они одрасли људи који су „закључани” у фази трибализма, тако да морају да припадају неком, на пример, навијачком, политичком или идеолошком „племену” које се бори против „непријатељских” племена. Постоје и они који су остали у фази индивидуализма и, можда, нарцисоидности, сматрајући да им такав начин живота највише одговара. Идеолошки „ветрови” који дувају кроз савремене медије заправо промовишу индивидуализам као оптимални животни пут. На то указују забрињавајући подаци о дугогодишњем тренду смањивања наталитета и све мањем броју оних одраслих који су породично оријентисани.

З.Миливојевић

politika.rs