Психичко насиље

Малолетници, болесни или веома стари људи, који су предмет малтретирања, некада не могу да напусте однос у којем су изложени овом типу силе, али ако на то пристаје одрасла и функционална особа, која бира да остане у заједници и трпи малтретирање, онда сама сноси део одговорности за то.

Данас се веома често користи појам „насиље” у веома различитим значењима, тако да је појам постао претерано обухватан и зато нејасан и збуњујући.

Реч „насиље” долази од „на силу”, али треба знати да није свака примена силе исто што и насиље. У правној теорији под насиљем се подразумева нелегитимна примена силе. То значи да је свака незаконита, неморална, штетна, неразумна примена силе – насиље. То исто тако значи да постоје ситуације у којима је примена силе легитимна и зато није насиље. На пример, када се неко физичком силом супротставља физичком нападу (самоодбрана или нужна одбрана) или када физичком силом брани неку особу од насиља.

Застрашивање силом

Свако људско биће има право да се силом одбрани од насиља. Насиље почиње првим ударцем, а самоодбрана узвраћеним ударцем. У оваквој ситуацији је јасно да нападач врши насиље, а да жртва врши самоодбрану. Међутим, у школама, према неким извештајима, за насилника се проглашава и ученик који се бранио од физичког насиља. То је као да у случају силовања изједначите и подједнако осуђујете напад силоватеља и жртве која се брани физичком силом.

Да би нешто било проглашено за силовање није потребно да постоји стварна примена силе, довољно је да постоји застрашујућа претња њене примене. На пример: Ако не скинеш гаће, ископаћу ти оба ока. Наравно да је и у том случају сексуални чин који уследи право силовање. Због тога у насиље, то јест физичко насиље, не убрајамо само вршење физичке силе, него и застрашивање њеном применом.

Како не постоји психичка сила, онда је појам „психичко насиље” веома натегнут. Он се углавном односи на разне облике малтретирања: претње, омаловажавање, понижавање, исмевање, застрашивање, уцењивање, проклињање, итд. Сви ови облици малтретирања могу бити изговорени директно и отворено, али могу бити и на имплицитном нивоу комуникације, прикривени, одевени у различите ироније, цинизме и сарказме.

Ако бисмо „психичко насиље” дефинисали као облик понашања, онда би свако од нас могао да закључи да је бар једном дневно, у јавности, саобраћају, послу или у кругу породице био жртва нечијег „психичког насиља”. Међутим, и таква дефиниција је много боља од оне која „психичко насиље” не дефинише као објективно понашање друге особе, него као субјективни доживљај „жртве”. У овој другој дефиницији над вама врши „психичко насиље” свако ко вас малтретира и све оно што вас узнемирава, руши ваш спокој и душевни мир. У овом случају није важно шта је други урадио, него је важно само како се осећате, што је у складу с идеологијом постистине.

Свако малтретирање је заправо комуникација која се одвија у датом комуникацијском пољу. За идентификацију „психичког насиља” кључно је да ли особа која је предмет малтретирања може или не може да напусти дато комуникацијско поље или такав однос.

Уколико особа из неког објективног разлога не може да напусти такво поље или однос, онда је заиста реч о психичком насиљу. То се првенствено односи на децу, то јест особе до 18. године, инвалиде, болеснике, веома старе особе и слично. Али ако је особа функционално одрасла, што значи да може да напусти такав однос, а то не чини, онда она има свој део одговорности, јер уместо да изабере да напусти однос у којем је малтретирана, она бира да остане у датом односу и да трпи малтретирање.

Изузетак су оне ситуације у којима функционално одрасла особа не може да изађе из комуникацијског поља, било због тога што је друга особа прати, уходи и прогања, било због тога што јој одузима слободу кретања, било да је застрашује убиством или одузимањем деце. И то су ситуације у којима жртве треба заштитити.

Конфликти у браку

Како држава уређује односе у јавној сфери друштвеног живота, она прописује да сваки запослени има право на достојанство и да не сме бити жртва шиканирања, али породични односи су приватна сфера и држава не би требало да се много меша у ту врсту односа, јер би нарушила приватност и слободу појединаца и постала би тоталитарна држава.

Зашто, на пример, супружници малтретирају и трпе малтретирање? Зато што желе или се надају да ће се онај други променити и постати онакав како мисле да треба да буде. Ако је у корену малтретирања дубоки конфликт, најбоље решење или да иду на брачну терапију и реше конфликт или да се пријатељски разведу, уколико је решење конфликта немогуће.

Зоран Миливојевић

politika.rs