Сенека: о (не)умерености, прописима и принципима

Кажу: „Срећан живот сe заснива на добрим делима; добрим делима и вршењу њиховом воде нас добри прописи; према томе, прописи су сасвим довољни за постизање срећнога живота.“ Али прописи нас не воде увек добрим делима него само онда ако је дух вољан за то; понекад се прописи узалуд примењују, ако се у души налазе погрешна мишљења. Осим тога, многи људи могу поступати исправно, али не знати да тако поступају. Јер ако неко већ од самога почетка није темељно и добро поучен и образован, он не може да зна када, колико, с ким, како и зашто мора нешто да ради. И он због тога не може да настоји свим срцем, нити ће трајно и с вољом настојати да постигне врлину, него се увек осврће уназад и непрестано оклева.

„Ако поштени рад“, веле они, „извире из прописа по себи, онда су и сами прописи довољни за срећан живот: постоји оно прво, па према томе и ово друго. „Њима ћемо овако одговорити: да се поштене радње обављају и због прописа, али не искључиво због и ради њих. Кажу даље: „Ако се остале уметности и вештине задовољавају прописима, онда ће се њима задовољити и философија, јер и она представља уметност и вештину живљења.“

Добар капетан брода јесте онај који наређује: овако окрени кормило, овако разапни једра, овако се служи повољним ветром, овако се противи неповољноме ветру, а онако искористи сумњиви и нестални ветар. И све остале уметнике у њиховој уметности и вештини утврђују прописи: дакле, то исто важи и за уметнике живота. Све те уметности и вештине баве се оруђем живота, а не целокупним животом. Због тога их много штошта омета споља и задржава их и спречава — на пример, нада, пожуда и страх. Али философију, која се претвара да је уметност живота, у њеном деловању ништа не може да спречи, јер она растерује све препреке и прелази преко простих препрека.

Желиш ли да знаш колико се разликују остале уметности и ова? Код оних других се лакше може оправдати ако неко хотимично погреши, него ако је то урадио случајно; код ове, међутим, највећи грех представља управо то ако неко греши добровољно. Оно што ја кажем треба схватити овако: граматичар се неће поетидети солецизмом ако је погрешио не знајући за то, али ће поцрвенети од стида, ако је грешку учинио знајући за то (свесно). Лекар који не види да се болеснику приближава крај, много више греши против своје вештине, него ако се прави да то није видео и да не увиђа. Али код уметности и вештине живота много је срамнија свака грешка, ако је почињена хотимице. И сад томе додај још ово размишљање, да већина уметности и вештина, а у првом реду већина слободних уметности и вештина, располажу својим сопственим правилима, а не само прописима, као што је случај, на пример, код медицине, са многобројним школама — Хипократовом, Асклепијадовом или Темисоновом.

Осим тога, не постоји ниједна контемплативна уметност без својих сопствених принципа, које Грци називају догмама, док их ми можемо назвати декретима, законима или наукама, какве ћеш наћи и у геометрији и у астрономији. А сама философија је и контемплативна и активна: она у исто време и посматра и делује. Ти дакле грешиш ако мислиш да она жели да служи искључиво за овоземаљске сврхе: она тежи нечем вишем. Ја истражујем, вели она, целокупни свет, не ограничавам се само на то да живим заједно са смртним људима и задовољна сам ако могу да вам саветујем или да вас опоменем. Мене зову велике ствари и ствари које се налазе изнад вас.

„Ја предузимам да ти објасним у општим цртама систем неба и природу људи. Открићу ти елементе свих ствари: принципе по којима природа обликује ствари, којим принципима их увећава и одржава, до којег степена распадања и растварања их доводи када пропадну!“

Тако говори Лукреције, и из тога следи да философија, као спекулативна наука, има своје сопствене аксиоме. Нико неће обављати своје послове како треба ако није поучен како и на који начин мора у сваком датом случају да правилно испуњава своје задатке, а то неће моћи да уради онај који има прописе који постоје за појединачне случајеве, а нема их за све случајеве. И они прописи, дати само за поједине случајеве, сами по себи су веома слаби и тако рећи немају правог корена. Постоје, опет, правила која штите нашу безбедност и мир, и која обухватају целокупни живот и целокупну природу одједном.

То је она разлика између правила философије и прописа, онако као што се између себе разликују праматерија и њени делови: једни зависе од других, док су оне узроци ових и свега. „Стара мудрост“, кажу, „није прописивала ништа друго осим оно шта треба радити, а шта пропуштати, и у то време су људи били безмерно бољи: а откада су се појавили учени људи, добрих људи више нема. Јер она једноставна и отворена врлина претворила се у мрачну и препредену науку, која нас учи како треба расправљати, а не учи нас како треба да живимо.“ Она стара мудрост била је несумњиво сирова и неотесана у свом почетку, као и све остале уметности и вештине, које су тек касније почеле да се развијају и усавршавају. Али тада за то нису ни били потребни неки одаобани лекови.

Неваљалство још није било подигло главу тако високо и још се није толико распојасало: а за уклањање обичних грешака били су довољни и једноставни, обични лекови. А сада одбрана и заштита морају бити много теже, утолико уколико су горе грешке и мане које нас нападају.

Некада се лекарска вештина, медицина, састојала у познавању малобројних трава и биљака, којима је заустављала крварење и исцељивала и видала ране: тек касније се развила до степена многостране и свестране уметности и вештине. И не треба се нимало чудити што је лекарство, медицина, у то време имало много мање посла, јер тада су тела још увек била чврста и снажна, док је храна била лака и неискварена разним вештачким средствима и раскоши: људи су касније почели да траже храну не зато да би утолили глад, него да би је још више подстицали, пошто су пронашли на хиљаде зачина, како би њихова прождрљивост била што већа, а оно што је гладнима било као храна, ситима је служило као сметња. Отуда бледило лица и дрхтање живаца, које је вино довело до раздражености, отуда и мршавост као последица поквареног стомака због прекомерног уживања, а не због глади. Отуда и несигурне ноге пијанаца: и зато се свуда испод коже скупља вода и набрекне стомак који се тешко привикава на то да у себе прими више него што је у стању да прими; отуда излив жучи, ружна боја лица, труљење унутрашњих органа, суви прсти и укочени зглобови, тромост неосетљивих живаца или њихово непрестано трзање, и подрхтавање тела. Што да помињем и вртоглавицу, што болести очију и ушију и мучење загрејаног мозга, па унутрашње чиреве расуте по свим органима помоћу којих се чистимо? Осим тога и безброј врста грозница, од којих једне силно бесне, док се друге повлаче кроз тело као нека куга, а неке опет доводе до тога да сви удови почињу да подрхтавају? Зашто да набрајам још остале безбројне болести, које су казне за неумерени живот?

Заштићени су од ових болести били сви они које уживање и наслада још нису ослабили, који су владали собом и који су сами себи служили. Своја тела очвршћивали су напором и радом, истинским и озбиљним, тако што су се вежбали и замарали трчањем, ловом, или пак обрађивањем земље: чекала их је храна која је само гладнима могла пријати. И због тога нису биле потребне тако многобројне лекарске припреме, толико справа и толико бочица и судова.

Здравље је било солидно и једноставно из простог разлога: многобројна јела створише многобројне болести. Погледај само колико ствари које треба да прођу кроз једну једину гушу помеша раскош која пустоши и земље и мора. И зато је неминовно да толике ствари буду супротне међу собом, а ако их узмемо, лоше их сваримо будући да свака тежи на друго место. Па није никакво чудо ако тако променљиве и тако разноврсне болести настају управо због неприкладне хране, и стога нас болести заправо и не нападају, већ је читав наш живот једно боловање.

Највећи од свих лекара и оснивач медицине (грчки лекар с острва Коса, Хипократ) изјавио је да женама не испада коса и да не болују од гихта у ногама; па ипак, њима сада и испада коса и осећају гихт у ногама. Природа жена се свакако није изменила, већ се изменио њихоз начин живота. Јер, будући да су исто тако разуздане као мушкарци, оне учествују и у њиховим тегобама. Оне ништа мање не остају будне ноћима, ништа мање не пијанче и чак надмашују мушкарце у употреби уља и вина; исто тако, оне поврате оно чиме су претрпале стомак, који се буни против тога, исто као мушкарци избацују из себе вино, исто тако лижу снег да би смириле и стишале загрејани стомак. А у похотљивости не заостају за мушкарцима: рођене да буду пасивне (нека их богови и богиње прокуну и истребе овакав сој!), измислиле су тако неприродну врсту перверзности да саме играју улогу мушкарца! Зашто да се, дакле, чудимо што је највећи лекар инајвећи познавалац природе ухваћен у лажи, кад има тако много жена болесних од гихта и ћелавих! Оне су добре стране свога пола проиграле својим гресима, и будући да су одбациле своју женственост, осуђене су на то да болују од мушких болести.

Стари лекари нису знали да више пута дају храну и да вином оживљавају било, нису још умели да пуштају крв и да дуготрајно боловање олакшавају помоћу купки и знојења, још нису умели да подвезивањем руку и ногу одводе скривену болесну материју у најудаљеније делове тела. Није било потребно тражити многе врсте лекова будући да су опасности од болести биле тако малобројне! А сада, колико су се прошириле разноврсне болести! То су оне камате које морамо плаћати за своје безграничне и прекомерне насладе и уживања! Нећеш се чудити томе што је број болести неизмеран, ако само пребројиш куваре! Целокупно образовање мирује и учитељи слободних наука и вештина већ седе у усамљеним ћошковима, без слушалаца. У школама говорника и философа влада пустош; али како су зато посећене јавне кухиње, и колико младих људи се гура око огњишта оних људи који раскалашно и раскошно живе! Нећу да поменем гомиле несрећних људи које после завршене гозбе очекују у спаваћим одајама још друге срамне насладе и уживања! Прећи ћу преко оног низа младих људи који се предају похотљивцима, распоређени према народностима и бојама да би били подједнако углађени, да би маље на бради свима биле подједнаке, да би сви имали исту косу, да се међу њих не би умешао неко ко има више или мање гргураву косу. Не желим да поменем ни гомилу пекара и слугу који на дати знак трчкарају овамо и онамо да би донели јело на сто! О добри богови, колико људи може да запосли један једини стомак!Шта? 3ар не мислиш да оне печурке, тај пријатни отров, не врше неки тајанствени посао, упркос томе што се њихово деловање не примећује одмах на лицу места? Даље! Мислиш ли ти да тај снег који се лиже сред лета не изазива грчење јетре? Даље! Мислиш ли да оне остриге, месо које се не да сварити, угојено прљавштином и блатом, не оптерећују твој стомак својом слузи? Даље! Мислиш ли да онај штетни сос направљен од шкодљивих риба неће палити и желудац и црева? Даље! Мислиш ли да ће се она крвава јела, која тако рећи из ватре стављамо у уста, без икакве штете охладити у утроби? Како су ружна подригивања и како је одвратан само задах старог пијанства! Знај да оно што смо појели трули у стомаку и да се не вари.

Сећам се да се једном причало о изврсној чинији, у којој је кухиња себи на штету прикупили све могуће ствари, али сувише брзо, јер за једно такво и слично ждерање био би потребан читав један дан: у тој чинији су се налазиле остриге, морски јежеви, мрене, дрозгови, и тако даље. Читаву чинију прекрили су морски јежеви и барбуни из којих су биле извађене кости. Човек је приморан да не једе једно јело за другим: сви мириси се помешају заједно… И на столу се дешава оно што би требало да се деси у стомаку: очекујем да ће се на сто једном изнети и оно што је већ прожвакано. У ствари, није ли то скоро исто као кад се унапред одстране љуштуре и коштице, док кувар обавља посао који је одређен за зуб? Тешко је наслађивати се појединим јелима: нека се све одједном изнесе на сто, и нека све буде подједнако укусно. Зашто да пружам руку за једном ствари? Нека дође више ствари одједном, многобројна добра јела нека буду сједињена у једну целину. И зато нека они који су тврдили да се тако поступа из хвалисавости и славољубивости, одмах знају да то није питање понашања, већ питање савести. Оно чиме се обично служи нека буде преливено једним сосом, не мари ништа ако су морски јежеви, остриге и барбуни и тако даље, помешани заједно и заједно скувани и тако изнети на сто. Не постоји нека збрка од које би човек могао боље да повраћа. Као што су ова јела помешана, тако од њих не настају једноставне болести, већ неизлечиве, различите, најразноврсније: а против њих је и медицина почела да се наоружава многобројним средствима. Исто то ти ја тврдим за философију.

Некада, у време оних људи који су правили мање грешке које су се много лакше могле излечити, она је била најједноставнија: а против садашње тешке моралне искварености треба предузети све мере. И камо среће када би се ова куга ипак напослетку могла савладати! Ми не беснимо само код куће, већ и на јавним местима. Убиства једног или више људи ми строго забрањујемо. А шта је с ратовима и славним злочинима, кад се уништавају читави народи? Не знају за меру ни лакомост нити свирепост. И докле год се овакви злочини врше потајно и од стране појединаца, они су мање штетни и мање страшни: али страхоте се врше на основу закључака сената и на основу гласања народа, и оно што је забрањено појединцима да раде, држава директно наређује. Оно што би, да је извршено кришом, појединац морао платити својом главом, ми хвалимо и истичемо ако је извршено у војничком шињелу. Људи, тaj најблажи сој, не стиде се да проливају крв других људи, да ратују међу собом и да остављају ратове својој деци у наслеђе, онда кад већ и саме безумне и дивље звери међу собом мирно живе. И против овако проширеног беснила постало је и дело философије много теже и философија је стекла толику снагу колика јој је потребна у борби против таквих зала. Лако је било опомињати раније оне који су били пријатељи вина, и који су жудели за финијим јелом, није било тешко привести дух натраг умерености од које се помало био удаљио:

„А сада су потребне брзе руке, потребна је пуна вештина.“

(Вергилије, Енејида)

Наслада се тражи у свему и ниједан грех и преступ не задржавају се у својим границама: раскош јури у лакомост. Сви су и свуда заборавили оно што је поштено: више ништа није срамно, sамо ако обећава наку добит и корист.

Човек, који је за другог човека нешто свето, сада убија сам себе у забави и шали, и онај који се није смео поучавати о томе како се ране задају и примају, сада се пред масу доводи наг и ненаоружан: и ако човек убије човека, то представља један весео призор. Код толике моралне изопаченоsти потребно је нешто силније и јаче од обичних средстава ако желимо да искоренимо зло које је ухватило корен: треба да донесемо одлуке и предузмемо мере да бисмо затрли и уништили те заблуде које су се прошириле. Ако овим правилима будемо додали још и прописе, утехе и опомене, онда ће то већ нешто помоћи: а поуке саме по себи не вреде богзна шта. Ако желимо да наметнемо неку обавезу другима и да их удаљимо од зла које већ влада њима, онда се они морају научити томе шта је зло, а шта добро: они треба да знају да све мења своје име, осим врлине, тако да је сад зло, а сад опет добро. Као што је прво што војника у рату обавезује управо заклетва и љубав према војничкој застави коју никад не сме да напусти, будући да се од оних који су положили заклетву може захтевати све друго и може им се наредити да ураде све што треба, тако је и код оних које желиш да приведеш натраг срећноме животу потребно најпре положити темеље тиме што ћеш их начинити људима пуним врлине. Они морају пред врлином осећати некакав свети страх и морају је волети тако да више желе да живе с њом него без ње. „Па шта онда? Нису ли неки људи и без темељите поуке постали поштени и постигли велике успехе, тиме што су се просто управљали само према прописима?“ Ја то признајем: али су ти људи били тако срећне природе да су онако узгред усвојили све оно што је за њих било од користи. Јер као што се ни бесмртни богови нису учили никаквој врлини, будући да су се родили заједно с њом, и као што је један део њихове природе у томе да су добри, тако су и неки људи од природе добили дар да без дуготрајног поучавања схвате и разумеју све чему други тек треба да се уче: они су сместа схватили шта је добро, чим су за то чули. Онда су и духови који тако брзо могу прихватити и присвојити врлину тако плодни чак и без образовања. Али оним другим тупавим и будаластим, или лоше наученим људима, потребно је дуго времена да им се скине рђа са душа. Уосталом, као што људима склоним добру философија брзо помаже да напредују, тако и слабијима помаже у томе да се ослободе погрешних мишљења: и сад видиш од колике су потребе учења и науке философије. У нама постоји нешто што чини да постанемо безбрижни према неким стварима, док у другим опет бивамо непромишљено одважни и дрски. А та дрскост се не може угушити, нити се може протерати она безбрижност, ако се претходно не уклоне узроци, а то су погрешно дивљење и погрешан страх. И све док нас ово обузима, можеш слободно рећи: „Ово дугујеш оцу, ово деци, ово пријатељима, а ово гостима.“ Дрског човека ће задржати лакомост: он ће знати да је потребно борити се за домовину, али страх ће га одвраћати од тога. Он ће знати да се за пријатеље мора знојити до последње капи, али ће му насладе то забранити; он ће бити свестан тога да је највећа неправда коју можеш нанети својој жени та да узмеш прилежницу, али га његова похотљивост неће одвратити од тога. Ништа, према томе, неће користити давање прописа, ако претходно ниси уклонио оно што се прописима противи, као што неће користити ни то ако пред некога положиш оружје, али му не ослободиш руке које треба оружје да прихвате. Да би душа могла бити доступна прописима, мораш је у потпуности ослободити. Можемо сматрати да неко ради оно што треба: али он неће радити то упорно, неће радити подједнако, јер неће знати зашто то да уради. Нешто ће исправно испасти или случајно или због вежбања, али при руци неће постојати правило на основу којег би се то радило и што доказује да је правилно оно што неко ради. А онај који је само случајно добар, ничим не обећава да ће увек остати такав.

Можда ће, затим, прописи постићи код човека да ради оно што мора, али му неће показати како то да ради; и ако то нису у стању да постигну, онда не воде врлини. Онај ко је опоменут, урадиће оно што мора — то признајем: али то је још увек незнатно, сувише мало, јер он не заслужује похвалу зато што је нешто урадио, већ за начин како је то урадио. Шта је нечасније него приређивати раскошне гозбе које вреде више него целокупно имање једног римског витеза? Шта у већој мери заслужује прекор цензора него ако неко — тако говоре расипници — толико жртвује себи и своме генију? Па ипак су гозбе приликом ступања на неки положај, сматране додуше умереним и трезвеним, људима однеле и по сто хиљада сестерција. Ако се толико издаје на чисту прождрљивост, онда је то срамотно, мада то појединцима служи на част и мада их за то нико не прекорева: јер у том случају ово није расипништво, већ представља свечане трошкове. Рибу огромне величине (а рећи ћу и њену тежину зато да би неким људима ударила вода на уста), кажу да је рибу која је била тешка четири и по фунте, и која је била послата Тиберију Цезару, овај наредио да изнесу на градску пијацу и да се прода, с напоменом: „Пријатељи драги, ја веома грешим ако кажем да ће ту рибу купити или Апиције или Публије Октавијан“. Против свих очекивања, испунило се оно што је наслућивао: обојица су лицитирали, победио је Октавијан и код људи свога кова однео велику похвалу, јер је за пет хиљада сестерција купио ону рибу коју је Цезар продао и коју ни сам Апиције није купио. За Октавијана је била срамота што је рибу толико платио, а не за онога који ју је купио да би је послао Тиберију, мада бих и ја њега прекорио, јер се дивио некој ствари за коју је мислио да је ње достојан једино Цезар. Неко седи уз свога болесног пријатеља: то одобравамо. Али он то ради због наследства, он је стрвинар који очекује леш. Исти поступци могу бити и срамни и часни и поштени: ради се једино о томе зашто и на који начин се обављају. А све ће се радити поштено и часно, ако се посветимо врлини и код свих људских поступака будемо сматрали добрим само оно што извире из врлине: све остало је добро само за тренутак.

И зато је добро да се човеку улије оно уверење које ће важити током читавог живота: а то је управо оно што ја називам принципом. И онакво какво буде то уверење, таква ће бити и дела и мисли; а каква буду дела и мисли, такав ће бити и сам живот. Саветовати само једним делом и у нечему, јесте сувише мало за онога коме на срцу лежи целокупност. Марко Брут у својој књизи коју назиза Peri kathekontos (О дужностима) износи многобројне прописе за родитеље и за децу, али и за браћу и сестре; нико неће поступати према овим прописима. Ми морамо показати циљ највишег добра за којим тежимо, и према коме треба да буду усмерени целокупно наше делање, поступање и говор, онако као што морнари своју пловидбу треба да подешавају према неком одређеном сазвежђу. Живот без одређеног циља је несталан: ако је за човека неопходно да себи одреди неки циљ, онда настаје потреба за наређењима. Мислим да ћеш ми признати да ништа није срамније него ако се непрестано налазиш у сумњи, ако си несигуран и плашљив. А такви ћемо бити у свему и свачему, ако не уклонимо оно што нашу душу спречава и што нам смета да потпуно и сасвим будемо на оном послу који покушавамо да обављамо.

Ето, сада једно друго питање: како треба општити с људима? Шта радимо? Какве прописе дајемо? Да милостиво поступамо са људском крвљу? Како мало значи то ако не шкодиш ономе коме би требало да користиш! Свакако је достојно похвале то ако је човек благ према човеку. Да ли ћемо прописивати да бродоломнику треба пружити руку, показати пут ономе који је залутао и делити хлеб са гладнима? Када ћу рећи све шта ко мора да ради, а шта треба да пропусти? Зашто да то причам, кад могу укратко да му дам ову формулу за дужност коју има према другом човеку? Све оно што видиш и што садржи у себи и божанске и људске ствари, све то је само једно: ми смо удови једног великог тела. Природа нас је створила као рођаке, будући да нас је створила од исте материје и за исти крајњи циљ. Она нам је улила међусобну љубав и учинила нас дружељубивима. Она је свима дала иста права и једнако право и по њеној заповести је већа несрећа ако нанесемо неку штету, него ако је поднесемо сами; на основу њенога наређења, наше руке треба увек да буду спремне да пруже помоћ. Следећи стих имајмо увек у срцима и на устима:

„Човек сам, и ништа људско није ми страно.“

(Теренције, Heautontimorumenos)

Будимо дакле солидарни: сви ми смо рођени за заједницу: наше друштво је веома слично каменом своду који би се срушио да се један камен не ослања на други, и то га одржава. После богова и људи, погледајмо ствари да бисмо разумели како треба да се њима служимо. Узалуд ћемо разбацивати прописе, ако пре тога не поучимо људе шта мислимо о свакој ствари, о сиромаштву и богатству, о слави и срамоти, о домовини и о изгнанству. Оценимо сад појединачне ствари, не водећи рачуна о томе шта се о њима прича; истражујмо шта су ствари, а не то како се оне називају.

Пређимо сад на врлине. Неко ће нам наредити да треба високо да ценимо мудрост, да тежимо за храброшћу, да умереност и правичност волимо више од свих осталих врлина; али све то неће ништа вредети ако не знамо шта је заправо врлина, да ли је она само једна или их има више; да ли су оне одвојене или повезане између себе; да ли онај који поседује једну врлину, поседује и све остале које се између себе разликују. Занатлија не треба ништа да размишља о своме занату, какав је његов смисао и каква је од њега корист; исто тако ни балетан не треба да размишља о играчкој вештини. Све такве вештине разумљиве су саме по себи, и њима ништа не недостаје, јер се не односе на целокупан живот: међутим, врлина је знање како свега осталога тако и себе сама; ми морамо да се поучимо о њој, како бисмо знали шта она хоће.
Ни поступак, акција, неће бити правилан ако није правилна и воља, јер он зависи од воље. Па онда опет: воља неће бити правилна, ако душевно стање није савршено правилно: од тога стања, наиме, зависи и воља. Ни прибраност душе неће бити сасвим у реду, ако она не схвати законе целокупног живота и ако не утврди истинску вредност ствари. Спокојство неће припасти никоме осим онима који су стекли једаннепроменљив и чврст суд: сви остали падају и поново се подижу зато што се увек колебају између онога што су пропустили и онога за чиме теже. Узрок тога колебања јесте у томе што нема сигурности за све оне који се везују за најмање сигурног водича – за глас. Ако желиш да увек знаш исто, мораш желети истину. До истине се не долази без правила и принципа: само они садрже у себи живот. И добро и лоше, и поштено и срамотно, и праведно и неправедно, и оно што се боговима допада и што је безбожно, затим врлине, поседовање онога што живот чини пријатним, углед и достојанство, здравље, снага, лепота, бистрина осећања — све то тражи и захтева некога ко уме да просуђује колико шта вреди. И веома се вараш ако сматраш да су ствари од веће вредности него што у ствари јесу, а вараш се зато што мислиш да оно што код нас сматрамо највишим — богатство, наклоност и власт — не сме уопште високо да се цени. А то нећеш знати, ако не познајеш законе према којима се ове ствари цене. Као што лишће не може да озелени само по себи, већ мора имати гране на којима расте и из којих извлачи сокове, тако исто вену и прописи ако су сами; прописи теже за тим да буду накалемљени на поуку. Осим тога, и они који уклањају правила не виде да се правила управо тим уклањањем потврђују. У ствари, шта они кажу? Кажу да прописи у довољној мери сређују живот, те да су, према томе, правила и принципи мудрости, то јест, догме, сасвим сувишни. Али оно што они тврде већ само по себи је правило: тако сигурно као кад бих сада, овога тренутка, рекао да прописе као сасвим непотребне можемо изоставити, а да употребљавамо правила и да настојимо да се упознамо само с њима; и баш самим тиме, кад бих рекао да о прописима не треба водити рачуна, већ бих дао један пропис. Неке ствари у философији траже опомену и подстицање, неке опет доказе, и то многобројне доказе, јер су тако замршене, да се и уз највећу тачност и прецизност једва могу објаснити. А ако су потребни докази, онда су потребна и правила која садрже доказну истину. Неке ствари су јасне, а неке су мутне.

Јасно је оно што примају чула и сећање, а тамно и нејасно је оно што се налази изван њих. А разум се не ограничава само на оно што је јасно: његов важнији и већи део бави се оним што је скривено. Оно што је скривено захтева доказе, а докази без правила не постоје, па су зато правила потребна. Оно што ми називамо здравим људским умом, то је у пуном и правом смислу тек разум; чврсто убеђење је оно без чега у духу све, тако рећи, плива; потребна су, према томе, нова правила и нове поуке које ће души дати непоколебљив и неизмењив суд.

И напослетку, кад ми некога опомињемо да свога пријатеља свакако сматра себи једнаким, да помисли на то да од непријатеља врло лако може постати пријатељ, да буди љубав у ономе, док овај треба да стишава непријатељство, ми онда додајемо: „Па добро, све то је поштено и праведно!“ А поштено и праведно садрже у себи и наша правила и наши принципи: према томе, правила и принципи су потребни, јер без њих нема онога што је поштено и праведно. Али спојимо једно и друго: јер без корена и гране су без икакве користи и коренима чини добро и користи им то што расту и из себе самих. Колико су корисне руке, може знати свако: јасно је да нам оне помажу; срце, од којег руке живе, и од којег добијају снагу потребну да би се могле кретати, међутим, је скривено. Исто то могу рећи и за наређења: она су отворена, јавна, док правила и принципи мудрости остају скривени. Исто тако као што код богослужења само посвећени људи знају оно што је најсветије, тако се и у философији те тајне јављају само онима који су били примљени у њен храм; прописи су, међутим, познати и непосвећенима. Посидоније сматра да нису потребни само прописивање, него и саветовање, утеха и подстицање. А томе доприноси истраживање узрока. Он каже да ће и опис сваке појединачне врлине бити од користи: то Посидоније назива етологијом (ethologian), а неки то називају карактеризам (карактеристика), будући да наводи знаке сваке врлине и преступе, грехе, према којима се оне, иначе међу собом сличне, ипак разликују. Овај опис врлине вреди толико колико и само прописивање, јер онај који прописује каже: „То мораш да урадиш ако желиш да будеш умерен.“ Онај који описује вели: „Сваки онај који то ради, а уздржава се од нечег другог, умерен је.“ Питаш каква је разлика између тога? Један даје прописе за врлину, а други даје примере. Признајем, ово описивање више није у употреби и примени: изнесимо оно што је достојно похвале, а подражавалац ће се већ снаћи. Ти си мишљења да је корисно ако ти се саопште знаци према којима ћеш препознати племенитог коња, како приликом куповине не би био преварен, и како потпуно без употребе не би трошио живце и напор око неупотребљивог коња? Колико је корисније познавати знаке одличне душе, које са неког другог можемо лако пренети на себе!