"Молитвеник – Каноник" у преводу св. Јустина Ћелијског

Још од ране младости Отац Јустин је био велики молитвеник Божји. У својих двадесет година он за себе карактеристично бележи: „Молитва је просфора умешена од суза и срца”. Већ у овим речима присутно је код њега сазнање и осећање личног и литургијског, христоцентричног карактера молитве, молитвеног живота.

"Молитвеник – Каноник" у преводу св. Јустина Ћелијског

Значај личне молитве за свако људско биће, посебно за верника хришћанина, стално је наглашавао. Личну молитву свеживотно је практиковао. „Већма се треба Бога у молитви сећати, неголи дисати”, говорио је Св. Григорије Богослов. За њим је и Свети Сава понављао: „Молитва Богу свагда је за мене била највеће блаженство на свету”. За овом двојицом, а и за осталим светим молитвеницима, срицао је своје молитвено Еванђеље и Ава Јустин: „Молитва је нека врста сагоревања и себекувања: приношење себе на жртву свесожеженија… Кандило моје молитве неугасиво гори пред чудесним Ликом Господа (Христа) само када му непрестано доливам кап по кап крви из срца мог”.

Молитва је, за Оца Јустина, израз наше љубави према Богу и љубави према човеку. Она је наше богољубље и наше човекољубље, једном речју: израз нашег Христољубља. „Молитвољубље непрекидно појачава наше богољубље и наше човекољубље”. Молитвени однос према Богу, човеку и свету – једини је прави и спасоносни однос човеков у овом животу. И не само у овом. Јер, „молитва је садржај живота, и сав живот, и свих светих Анђела на небу и свих Светитеља и Праведника. Сав њихов живот према нама на земљи је молитва; и наш са земље према небу и њима такође је молитва”.

Многостран, боље рећи бескрајан је значај живе и делатне молитве за Оца Јустина. На речи Апостолове „Све се освећује молитвом” (1Тим.4,4-5), он вели: „Молитвом се освећује васцело биће човеково, јер молитва низводи и уводи све остале свете врлине, које благодаћу својом освећују васцелог човека („молитва је хоровођа у хору врлина”). Молитва освећује и сав свет око човека”. Кроз њу се изражава наш молитвени однос према свету и животу, према свему и свакоме. Најпре према Богу: „О Богу се најбоље мисли молитвом, и најдубље и најсавршеније”. А затим и према човеку и свету: „Свака наша мисао да буде окушана молитвом, и рођена из молитве…

Молитвомислије је најбољи метод интегрално-благовештенског (=целосног и радосног) познања”.

Кратко речено: и за Оца Јустина молитва је оно што и за Св. Григорија Синаита: „Енергија вере, дејствујућа љубав, нада спасења, познање Бога, залог Духа Светога,

печат Христов, потврда Хришћанства, благодат Божја, мудрост Божја, почетак самомудрости наше, Божје јављање и откривење, посао и занимање истинског хришћанина, особито монаха… И шта би још требало рећи: Молитва је сам Бог који дејствује све у свему и који све чини у Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа”.

Све што наведосмо о величини и значају личног подвига живе молитве, по Оцу Јустину је само тек половина њеног благодатног садржаја и карактера. За њега, као православног хришћанина и духовног учитеља и свештенослужитеља у Цркви, молитва је увек и истовремено и лично и саборно-црквено, литургијско дело и доживљај у Телу Христовом које је Црква.

„Молитва је срце Богочовечанског Тела Цркве, вели Ава Јустин. А срце свих молитава и служби (богослужења) јесте Света Литургија… Света Литургија је увек била центар и срж сваке уистини православне душе. Загледајте у душе православних Светитеља и подвижника и ви ћете видети да су изаткане од литургијских осећања. Преживљавање литургијских Тајни као суштине своје боголике личности – и суштине Црквене заједнице „са свима светима” (Еф.3,6) у Телу Богочовека Христа – једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих светитеље ”. На то нас упућују и Спаситељеве речи и речи Литургијске молитве: „Ти си нам, Господе, даровао ове заједничке и сложне молитве; Ти си и двојици или тројици, који се сложе у Име Твоје, обећао да испуниш све за што се узмоле” (Мт.18,19-20).

Дубоко литургијски карактер православне молитве и молитвености, по Оцу Јустину, не само што не умањује, него управо повећава и осмишљава и испуњује свима богочовечанским благословима и благодатима личну молитву. Зато је, вели он, потребно „наше бескрајно и крсно умосмиравање у Цркви, наше молитвено стапање са литургијским Таинствима. Молитва, нарочито литургијска, најделикатнији је васпитач и изградитељ ума, срца и целе личности”. Она је истовремено и благодатни изградитељ, у Духу Светоме, богочовечанског јединства Тела Христовог – Цркве, кроз молитвено, литургијско општење „са свима Светима”, док сви не постану „једно срце и једна душа” (ДАп.2,46-47; 4,31-32). Отуда: „богочовечанска саборност (тј. наша истинска црквеност и хришћанскост) молитвено се и свестрано доживљује и остварује само на Светој Евхаристији, у Светој Литургији… То и јесте свето Предање Цркве: молитвено предање, литургијско предање – живи благодатни живот Цркве Христове Православне”.

Све напред наведено и речено јасно нам показује и открива прави разлог и смисао свег дугогодишњег рада и труда Оца Јустина на превођењу и пружању нашем на роду и монаштву молитава и Молитвеника, молитвеног правила и Служебника на живом српском језику.

Почео је то апостолско дело Отац Јустин још превођењем Свете Литургије на српски (најпре 1922. и недавно 1978. потпуним преводом све три Божанствене Литургије). Наставио је – нарочито у тешким годинама последњег рата – тај свој светоћириловски и светосавски посао превођењем свакодневних јутарњих и вечерњих молитава и осталог дневног и седмичног молитвеног правила, то јест припремањем на српском језику пуног православног Моли т вника и монашког Каноника. Највећи део овог посла урадио је током 1944. и 1945. године у Манастирима Каленићу и Св.Тројици Овчарској, где је и припремио први велики Каноник – Моли т веник на савременом српском језику, преведен са грчког и црквенословенског језика. Тај велики Каноник – Молитвеник допуњен је затим преводима још неких молитава, Канона и Акатиста – у манастирима Девичу, Рачи и Ћелијама, – да би, коначно, током 1958-59. године, исти био сав поново прегледан, исправљен и сређен, а онда и писаћом машином откуцан, у Ћелијама, око Благовести 1959. године. (Преведени Акатисти били су већ откуцани у посебну књигу 1957, а Акатист Свемогућем Богу накнадно је преведен и додат 1960.г. Сви Акатисти издани су као 5. књига сабраних дела авиних, Београд 1999).

Припремљен још тада за штампу, велики Каноник – Моли т веник и до данас очекује своје пуно објављивање. (Делимично је умножаван писаћом машином и раздаван монасима, монахињама и манастирима. Из њега је до данас штампан само део који улази у обични Православни моли т веник, онај што га је до сада више пута издавао Свети Синод наше Цркве, мада с делимично мењаним преводом, што Оцу Јустину, треба признати, није било сасвим по вољи, због одступања од језичке лепоте и унутрашњег молитвеног ритма тих свештених текстова).

Молитвеник – Каноник који је пред нама представља наш избор из великог Каноника – Молитвеника Оца Јустина. У њега је ушло, у 1. и 2. издању (1982 и 2004), само оно што смо сматрали као најнужније за наше вернике и монаштво, а у овом 3. издању додали смо, уз претходне четири молитве, састављене од самог Оца Јустина, и још две новопронађене његове молитве (као и Покајни канон Пресветој Богородици).

Сви текстови овде верни су превод самог Аве Јустина (осим превода Недељне Полуноћнице, стр. 111-120, што је додатак уредника овог издања, ради допуне Молитвенику), онако како је тај превод затечен у откуцаним рукописима. Неке своје преводе он је касније делимично поправљао, и то је овде узето у обзир, али треба рећи да тек предстоји замашни посао детаљног проучавања стваралачког и преводилачког рада Оца Јустина.

На крају, да додамо још и ово: макар и само за ово своје свето ћирилометодијевско и светосавско дело, Отац Јустин несумњиво заслужује да му на крају овог Молитвеника додамо тропар и кондак Преподобног Учитеља и Исповедника Православља, састављени му и посвећени од Светогораца (Манастир Симонопетра), а од нас само преведени и све чешће молитвено певани. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује, омолитви и спасе.

Издавач и уредници

По благослову Епископа Ваљевског Милутин

Издаје: Манастир Ћелије код Ваљева

Ваљево, 2008. Уредник и рецензент: Епископ Атанасије Јевтић

Преузми књигу (pdf)>>>