Свештеномученик Григорије (Лебедев) : О имагинарној љубави

Браћо и сестре, човек који се погубио у животу, уноси своје изопачености у све његове аспекте. Егоизам је постао центар људског живота и ушао у све животне односе међу људима, укључујући и имагинарну љубав. Љубав је почела да служи као потврда нашег егоизма и била је деформисана. Господ и на ово указује: „Љубите оне који вас љубе, чините добро онима који вама чине добра“ (уп. Лк. 6:32,33). Другим речима, мисао Господња је оваква: посвећивали су вам пажњу, указивали част и ви сте задовољни. Утврђујући се у самозадовољству, чините добро као одговор на учињено добро и самим тим, као да поткупљујете друге да и даље настављају да вас обожавају. Свакако да Господ одбацује овакво деформисано схватање љубави, јер је ви указујете ради себе, а „и грешници тако чине“.

Зар је Господња реч о имагинарној људској љубави данас изгубила своју силу? Нипошто! Задовољство људи самима собом расте из генерације у генерацију и достиже свој врхунац. Где је ту љубав самоодрицања? Није ли се десило да се из генерације у генерацију почео искорењивати и сам појам истинске љубави и сама љубав? Није ли се испунило Господње пророчанство, да „зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих“ (Мт. 24:12). Зар се наш живот не гуши у стиску нељубави?

У одсуству истинске љубави почели су се као замена појављивати сурогати. Најчудовишнији сурогат, који је у корену изопачио природу љубави јесте општеприхваћено људско схватање љубави. Љубављу називају животињску привлачност. А да не би бола очи та огољеност, да би се додворили људској ограничености, почели су да говоре да је ова љубав духовна, узвишена; почели су да ките привлачност разноврсним украсима: сродством душа, тежњом ка идеалу и сл. Али сви ови жалосни украси могу да забаве човека неко извесно време, али када је привлачност задовољена тада се умишљена љубав развејава у прах и са њом без трага нестају варљива ткања. Шта има у овој привлачности заједничко са захтевима хришћанске љубави? Љубав према Богу и ова тежња су неупоредиви, као небо и земља, као дух и тело.

На другом месту по распрострањености, може се именовати сурогат љубави, заснован на хуманости. Људи, без обзира на своју приземност, сматрају себе духовним бићима и није им страно да се кинђуре својим узвишеним квалитетима, међу којима се на првом месту истиче хуманост, односно, однос људи према сличнима себи, а такође и према свим живим бићима на земљи. На химаности је засновано сво људско човекољубље, кога сматрају украсом живота. Чак је понекад супротстављају служењу Богу, указујући да је Богослужење уљуљкивање себе одвајањем од земље и живота, а служење човеку је кудикамо потребније од теоретског служења Богу. Ово служење човеку и јесте делатна љубав.

Браћо и сестре! И ова љубав хуманости јесте обмана и сурогат љубави. Ова је љубав заснована на признању достојанства људи, на првом месту свога сопственог достојанства. Ова љубав ће увек бити самопотврда. Увек ће бити љубав према онима који мене љубе. Увек ће сведочити сама о себи: ево како сам ја добар. Видите како сам добар према вама. Признајте то и одговорите ми благонаклоношћу. Каква пак љубав може израсти из таквог самољубља, ако је љубав плод самоодрицања?

Хуманост је кућа од карата љубави. Она је крхка и илузорна, као што су илузорна и сама људска достојанства. Када се сруше умишљени зидови хуманистичке љубави, филантропија остаје да виси у ваздуху и одржава се искључиво као неопходни формални додатак сваке „културне“ заједнице, која по устаљеном схватању треба да буде хумана.

Да је љубав хуманиста илузорна, видљиво је по њеним плодовима. Наведите пример када је хумана љубав сијала очишћујућим огњем, како у самом хуманисти тако и у онима које је ублажио? Изузимајући појединачне примере, када љубав нема у својој основи једино хуманост, нећете наћи такве примере. Љубав хуманости јесте хладна светлост, огањ који никога не загрева. Ово је умишљена љубав и она је немоћна да ствара топлоту и живот.

На крају крајева, у сурогате љубави треба убројати и све оне свакодневне људске односе који су наводно (тако људи мисле) обојени љубављу. Овде спадају породични и сроднички односи, пријатељства, дружења, познанства, зависности, подређености итд. У људима који нису потонули у зло, ови односи чешће бивају добри и људи их називају љубављу, премда је овај назив погрешан. У огромној већини случајева у овим добрим односима нема хришћанске љубави. У породичним и сродничким односима нема хришћанске љубави. Породични и сроднички односи засновани су на јединству по крви, навици и захтевима свакодневице. У свим разноврсним животним узајамним односима, који се третирају као љубав, људи се обично руководе васпитањем, особеностима карактера и средине и на крају, једноставно стереотипима.

Браћо и сестре, немојте се чудити оваквом недопадљивом излагању живота. Размотрите живот и уверите се да је ово излагање сушта истина.

Узмимо за пример породичне и сродничке односе. Уколико би они за свој везивни елемент имали хришћанску љубав, зар би се расипали са таквом лакоћом, на какву свакодневно наилазимо? Узајамни односи супружника, деце и родитеља, који су се још јуче сматрали односима љубави, данас су прешли у односе сурове ненаклоности и потпуног размимоилажења. Није ли јасно да ако је у таквим односима и постојала љубав, то је врста љубави која нема ништа заједничко са истинском хришћанском љубављу.

Исто тако и у односима дружења, пријатељства, познанства и других, напоредо са љубављу, за коју се тврди да постоји, треба рећи да ћете врло ако наћи и интригу и сплетку и оштру реч на адресу оних које су до мало пре називали: „драги, душице“. И све се ово: интрига, сплетка, зла реч а такође и зло дело, повезује са такозваном љубави, вукући по земљи и блату појам љубави.

Ето то је живот и то је његова љубав! Али оградимо се. Не желимо да тврдимо да нећемо наћи ни мало хришћанске љубави у породичним, родбинским и животним људским односима… свакако да се то сусреће у животу. Али на жалост, чешће љдски односи, који се по навици називају љубављу у себи имају мало елемената истинске хришћанске љубави. То је најчешће сурогат љубави. Овде је апсолутно примењива реч Божија: „И ако љубите оне који вас љубе… и ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако“ (Лк. 6:32-33).

У данашњој поуци Господ открива каква треба да је истинска љубав. Он указује на ту основу, која је и у заповести о љубави према ближњем: „како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“. При површном посматрању ових речи, могло би се помислити, као да Господ заповеда неко изједначавање односа према ближњем са односом према себи самом. Не! Други је смисао. Овде је дата оваква смерница: постави ближњег на место себе и чини ради њега оно што би чинио себи.

Сами расудите. Желео би да ти људи чине добро, стога си и ти сам дужан да њима чиниш добро. Када зажелиш да чиниш добро другоме, као себи самом, неизоставно мораш њега да поставиш наместо себе, а на себе да заборавиш, јер у супротном, добро које је учињено ради себе, гута и искључије добро према ближњему. Чинићеш му добро као од свога добра, и ово ће бити добро мањих размера него ради себе самог. У томе случају се заповест о љубави опет деградира – прелази у самопотврђивање: потврђујући себе у добру, ја од њега милостиво удељујем комадић другоме.

Господње речи су еквивалентне томе да чинећи нешто ради другога, заборави на себе, иначе ћеш неминовно упропастити свој однос према другоме. Другим речима, Господ и овде у темељ љубави према ближњем ставља самоодрицање, чиме се заповест о љубави трансформише у заповест о самоодрицању. Да управо на овај начин треба схватити Христову заповест види се из даљег.

Христос илуструје своју мисао примером како треба да поступају у међусобним односима људи који имају истинску љубав. Он каже: „Љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему“ (Лк. 6:35). Или како је речено неколико стихова раније: „Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају. Ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу“ (Лк. 6:27-29).

Из овога се види да не може бити сравњивања љубави према себи и према ближњему; не може се изједначити брига за себе и брига за ближњег.

Какве ту може бити једнакости! Ето твог непријатеља, он ти чини зло, а ти га заволи; он тебе мрзи, а ти му чини добро. Он те проклиње, а ти му узврати благословом. Он тебе прогони, вређа, а ти се за њега моли! Овде је крајњи самозаборав, одречење од себе од својих земаљских интереса, да би другоме учинили добро.

Какво је ту изједначавање, када се каже: „Дајте, не надајући се ничему“! Какво је ту изједначавање, када са тебе скидају горњу одећу, а ти ономе који ти отима још додајеш последњу кошуљу са себе! Овде је врхунац самозаборава, крајња граница самоодрицања. Овде је љубав као граница одрицања од себе. Ето каква је природа истинске хришћанске љубави.

Даље Господ објашњава последње и најодговорније: како испунити ову заповест о љубави? Који је пут љубави? Дати смернице, како испунити заповест о љубави, је неопходно, јер је ова заповест противприродна за греховног човека и њено испуњење је незамисливо у греховном стању. За живот огреховљеног човека природна је љубав самопотврђивања, а не љубав самоодрицања. Не чуди да Господ говори: „Ви љубите оне који вас љубе – ово је по вашим моћима и то је за вас природно; другачија љубав је вама недоступна. Ја, пак, говорим: љубите непријатеље ваше, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају“.

Зар није противприродан захтев волети свога непријатеља? Човек вам чини зло, чини га без икаквог повода. Како га заволети? Непријатељ вас грди, клевеће. Његова мржња према вама је као смртоносни отров; његове безразложне увреде су као оштро трње на вашем путу. Како га заволети? Због чега?

Ипак, браћо и сестре, заповест саможртвене љубави даје се као нешто што обавезује, као једна од две најважније, на којима стоји сав закон (Мт. 22:40). Указујући на ову заповест као на обавезну, Господ указује и на пут њеног испуњења. По Христу, пут самоодрицања се захтева од свакога ко жели да иде ка Њему: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе…“ (Мк. 8:34).

Пошто је Бог љубав (1Јн. 4:8) онда је приљубљивање љубави могуће је само кроз приближавање Богу, кроз Богоуподобљење. А приближавање Богу могуће је једино кроз одбијање од таме греха, у коју је човек погружен, кроз одрицање од греховног људског сопства, т.ј. кроз одрицање од греховног човека и његов препород у Богу. Препород у Богу, односно сједињење са стихијом љубави, пружа човеку уплив у љубав и деловање у љубави. Такав човек и сам почиње да зрачи љубав.

Да ли је истина да је то једини пут љубави? Истина је, и другога пута не може бити. Христос, призивајући ученике на испуњење заповести о љубави, привлачи их заосом љубави: „бићете синови Свевишњега“ (Лк. 6:35). Област љубави је Богоуподобљење, Богосиновство. Оно је једини пут љубави, оно је венац љубави, њена награда.

Процес усвајања љубави у души, као процес обасјавања Богом је постепен и дуг. Тако о њему сведочи свети апостол: „И за то се молим Богу да љубав ваша све више и више изобилује у познању и сваком расуђивању“ (Флп. 1:9). Овим апостол сведочи да сила љубави има своје узрастање и преображава сво унутрашње биће човека. Она изоштрава унутрашњи вид његове душе, осветљава његова душевна чула, подижући га од земаљског ка небескоме. Исти апостол, побуђујући верујуће да не слабе на путу обдаривања љубављу, пише: „Држите се љубави“ (1Кор. 14:1).

Крај овога пута биће пуноћа Богоозарења, када све силе душе буду устремљене ка Христу. Апостол говори о томе идеалу: „нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Флп. 2:5). Ето како настаје истинска љубав душе! И није ли јасно то да ће она бити иста као сам дах Божији. Апостол ускликује: „Љубим вас љубављу Исуса Христа“ (Флп. 1:8). Такав је пут у љубав – једино кроз Бога-љубави.

Сада је јасно да је љубав то Божанско начeло, које преображава људску душу, истребивши из ње све греховно и уносећи у њу причасност Божанском и вечном. Постепеним одумирањем у души свега старога, греховног и уношењем у њу Божанственог и наступа љубав, таква љубав када љубав према непријатељу постаје слободно и природно изливање душе.

Када се душа потпуно погрузи у љубав, она може дисати једино њоме. Светлост љубави ће бити интезивнија тамо где је гушћа тама, где је више греха, зла и мржње. Свакако да ће ово бити деловање благодати (за овакву љубав природни човек и није способан), ово ће бити истинска љубав према Христу и Богу, дах новог, обновљеног човека. Браћо, ето каква је истинска хришћанска љубав!

Приклоните главу пред њеном величином! У њу се подигните увис својим срцима. Љубав према Христу је отворено небо; то су зраци небеског живота; то је уплив небеског живота на земљи! Ка овој небеској висини нас Христос призива заповешћу о љубави и ми треба да схватимо сву ништавност нашег земаљског. Треба да схватимо да сви наши покушаји да остваримо љубав изван Бога јесу бледо треперење најудаљенијих одблесака истинске љубави. Уколико наше срце схвати сву дубину наше немоћи и ухвати га чежња за пространством истинске, чисте, препорађајуће љубави, ако се наше срце ужасне при помисли да љубав јењава, онда нека оно, у страхопоштовању не заборави да је пут ка тој љубави само кроз Христа и Бога. Будите синови Божији и испунићете дело љубави! Амин.

manastirpodmaine.org