Св.Јован кронштатски - цртице о молитви

Ако желиш да молитвом измолиш себи од Бога ма какво добро, онда пре молитве припреми себе за веру снажну и без сумње, узми благовремено сретства против сумње и неверја. Рђаво је, ако у време саме молитве твоје срце малакше у вери и не остане у њој; тада не мисли да ћеш добити оно за што си молио Бога са сумњом, пошто си Га тиме увредио, јер ономе који Му се руга Бог не даје Своје дарове. Господ је рекао: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете" (Мат. 21, 22), што значи: ако затражите без вере или са сумњом, нећете добити. Још говори Он: „Ако имате веру и не посумњате, онда и горе можете премештати" (Мат. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, онда то нећете учинити. „Нека иште (сваки човек) са вером, не сумњајући ништа", говори ап. Јаков ... „Нека не мисли да ће примити што од Бога онај који се двоуми, јер је непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1, 6—8).

Срце које сумња у то да Бог може дати мољено, кажњава се за сумњу: оно се болно мучи и постаје стешњено од сумње. Не гневи свемоћнога Бога ни сенком сумње, особито ти који си искусио Божије свемогућство небројено пута. Сумња је хула на Бога, дрска лаж срца или угњезденог у срцу духа лажи на Духа Истине. Бој се ње као змије отровнице или не, — шта ја говорим? — презри је и на њу не обраћај ни најмању пажњу. Памти да Бог, у време твога искања, очекује потврдан одговор на питање које ти је Он у души поставио: „Верујеш ли, да могу ово учинити?" (Мат. 9, 28). И ти си дужан да из дубине срца одговориш: „Верујем, Господе"! И тада ће ти бити по вери твојој. Противу твоје сумње или неверја нека ти помогне следеће расуђивање: молим од Бога постојеће, а не само замишљено, ни измаштано, ни изсањарено — добро; све што постоји добило је биће од Бога, зато што „без Њега ништа није постало што је постало" (Јн. 1, 3). То значи да без Њега ништа не бива, што бива, и све је или од Њега добило биће или по Његовој вољи или допуштењу бива и дешава се посредством Његових сила и способности даних од Њега Његовој творевини, и у свему што постоји и бива, Господ је пуновласни Владалац. Сем тога, Он „зове оно што не постоји, као постојеће" (Рим. 4, 17). Значи, ако би ја заискао и непостојеће, Он би могао да ми то да, створивши га. Ја иштем могуће, а за Бога је и наше немогуће — могућно. Значи да и са те стране нема препреке, пошто Бог може да учини за мене и оно што је по мом схватању немогуће. Невоља је наша у томе што се у веру нашу меша кратковидо расуђивање, које лови истину мрежама својих размишљања, закључивања и сличности. Док вера одједном све обухвата и види, расуђивање заобилазним путевима долази до истине; вера је сретство и сусрет духа са духом, а расуђивање је сусрет духовно-чулног са духовно-чулним и једноставно материјалним; оно је дух, а ово је тело.

*

Када се молимо, неизоставно смо дужни да завладамо над срцем својим и да га окренемо Господу. Потребно је да оно не буде равнодушно, лукаво, неверно, дволично. Иначе, каква нам је корист од молитве и пошћења? Да ли је добро да чујемо од Господа гневни глас: „Ови људи приближавају Ми се устима својим, и уснама поштују Ме, а срце је њихово далеко од Мене" (Мат. 15, 8)? Према томе, не стојмо у цркви са душом оболелом, но нека сваки гори духом својим, служећи Господу. И народ не цени много оне услуге које обављамо хладно, само по навици. Бог управо тражи срце наше. „Сине мој, дај ми срце твоје" (Приче. 23, 26). Зато што је срце главно у човеку, оно је живот његов; и више од тога: срце је наше управо човек. Отуда, ко се не моли Богу срцем — исто је као да се уопште и не моли, јер се тада моли само тело његово, које је само по себи, без душе, исто што и земља. Упамтите, када стојите на молитви, ви стојите пред Богом који све зна. Зато молитва ваша треба да буде, такорећи, сва дух, сва ум.

*

Како Светитељи виде нас, наше потребе и чују наше молитве? — Направимо упоређење. Рецимо, да сте се преселили на сунце и сјединили се са њим. Сунце својим зрацима обасјава сву земљу и свако зрнце песка на њој. Кроз те зраке ви такође видите земљу; али сте тако мали у односу на сунце, да претстављате само један зрак, премда је у њему бескрајно много зракова. Пошто је овај зрак истоветан са сунцем, он учествује са сунцем у обасјавању целог света. Тако и света душа, сјединивши се са Богом као са духовним сунцем, види посредством овог духовног Сунца, које обасјава сву васељену, све људе и потребе оних који се моле.

emaus-biblioteka