Твој успех је мој неуспех

Остваривати личне циљеве још је теже у друштвеном амбијенту у којем делује сила која спречава и кажњава успешност, па на крају сви губе: и онај ко завиди и онај према коме је ово осећање усмерено.

Многи би се сагласили са ставом да у нашем друштву постоји невидљива социјална сила која појединцу не опрашта успех. Када је неко систематично успешан у оном што ради, често постаје предмет дифузне агресивности и дисквалификација који долазе из његовог ширег и ужег окружења. Знамо да није лако досезати личне циљеве, а у друштвеном амбијенту у којем делује сила која спречава и кажњава успешност то је далеко теже. Свако успешно друштво састављено је из успешних појединаца. У њему делују друштвене силе које подстичу успех зато што постоји свест да сваки успешни појединац заједници доноси неку корист.

Она покретачка сила која подстиче појединце да оспоравају туђи успех јесте осећање зависти. Ментални став из којег проистиче завист јесте упоређивање с другима, а корен тога је у детињству.

Упоређивање је почетак

Да би дете изградило слику о себи оно се нужно упоређује с другом децом. То најбоље знају родитељи који имају више деце. Свако дете не гледа само однос родитеља према њему, него посматра и однос родитеља према другом детету, брату или сестри, и онда упоређује ова два односа, углавном на своју штету. Реч је о дечјој љубомори. Док се млађе дете упоређује са старијим у смислу способности и оних активности које су старијем детету дозвољене, а ускраћене млађем, старије дете „мери” љубав, пажњу и заштићеност које, по природи ствари, добија млађе дете. Како оба детета закључују да је оно друго дете боље прошло, оба изражавају љубомору.

Наши људи често бркају љубомору и завист управо зато што их деца не разликују. Најкраће речено, за љубомору је потребно троје, док је за завист довољно двоје.

Из упоређивања проистиче логика зависти. Када неко процени да је неко у нечему веома добар и успешан, још се не појављује завист. Она настане онда када се особа упоређује с тим другим и када помисли: Колико је тај бољи од мене. Из тога нужно следи друга мисао: Колико је он бољи од мене, толико сам ја гори од њега. На тај начин особа туђи успех претвори у свој неуспех, а затим почиње да је тај „неуспех” боли. Она туђи успех доживљава као напад на њено осећање личне вредности. Оно што зовемо „унутрашњим дететом” у одраслој особи почиње да вришти како није фер да је неко бољи од њега, како је то неправда.

Заправо није проблем ни упоређивање, ни такмичење с другима, нити само осећање зависти. Проблем је шта особа уради мотивисана овим осећањем. Она има два избора. Први је да реагује конструктивно и да почне да стиче она знања и вештине које ће јој омогућити да се изједначи или да престигне особу с којом се упоредила. Други избор јесте да туђи успех поквари ако може или, ако то не може, да га обезвреди или да обезвреди другог као особу. Други избор је много лакши. Много је лакше отровати комшијину краву, него запети и радити како би и завидна особа могла да стекне краву или две.

Није лако људима који се осећају мање вреднима сваки пут када виде некога ко је у нечему бољи од њих. Правило „туђи добитак је мој губитак” односи се и на девојку која почиње да се осећа ружном када види неку другу коју оцењује као лепшу од себе. Колико ће дата девојка ценити себе и своје квалитете не зависи од ње, већ од мање или веће лепоте девојака које су око ње.

Завист подстичемо несвесном неправилном употребом речи – мешањем речи „узоран” и „завидан”. Када би требало да кажу да се на некога треба угледати, да је узор или на узорном нивоу, често кажу да је на завидном нивоу, да му треба завидети.

Заблуда о губитку

Описана логика поређења и зависти се у теорији игара назива „заблуда нулте суме”. То једноставно значи да је неко у заблуди да ако једна страна има добитак, да друга страна има исти толики губитак. Другим речима, или сте победник или сте побеђени губитник. Такви људи отписују постојање таквих размена и односа у којима обе стране добијају или обе стране губе. Последица друштвене динамике која проистиче из ове заблуде јесте да на крају сви губе: и онај ко завиди, и онај коме се завиди, и заједница као таква.

Има неколико излаза из замке упоређивања и зависти. Најбољи је пут емотивне зрелости јер људи који су прихватили себе престају да се упоређују с другима. Они су задовољни и своји без обзира колико су успешнији људи око њих.

politika.rs